Proces rasta mora biti stabilan i kontrolisan, zasnovan na zdravim osnovama i uz strogu kontrolu uticaja na pokazatelje profitabilnosti i solventnosti. Ipak, iskorišćenost potencijala osiguranja u pojedinim ključnim segmentima za funkcionisanje sistema je svega 10 odsto. To znači da veći deo domaćih subjekata nema osiguravajuću zaštitu, koja je u vremenu kada se suočavamo sa rastućim rizicima gotovo obavezna stavka u planovima svih odgovornih lica
Poslednjih godina tržište osiguranja u Srbiji beleži rast premije, ali i dalje značajno zaostajemo za razvijenijim evropskim tržištima po penetraciji osiguranja. Učešće osiguranja u BDP Srbije je na stabilnih oko dva odsto dok je na razvijenim tržištima EU to oko sedam odsto. Šta danas vidi kao ključnu prepreku bržem razvoju tržišta – nivo standarda građana, finansijsku pismenost, regulatorni okvir ili nešto četvrto, pitanje je sa kojim smo započeli intervju sa Duškom Jovanovićem, generalnim sekretarom Udruženja banaka Srbije.
„Naše stanovništvo, pa čak i privreda, još uvek nedovoljno koriste osiguranje kao vid zaštite. Možda je najbolji primer za to učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji koje pada iz godine u godinu, što u krajnjem slučaju otvara pitanje razvoja i održivosti na duge staze. Kod nas, neživotno učestvuje sa više od 80 odsto, a životno sa skromnih 16-17 odsto. U razvijenim državama, taj procenat je skoro obrnut. Sa trenutnih 16 odsto ne možemo da budemo zadovoljni“, kaže na početku razgovora Jovanović.
Ključna prepreka, prema njegovom mišljenju, jeste finansijska pismenost građana, jer pomenuti statistički podaci, ako ništa drugo, ukazuju na to da mali broj građana shvata značaj životnog i dobrovoljnog penzijskog osiguranja za očuvanje nivoa životnog standarda u poznim godinama.
„Dakle, da bi rasli udeo životnog osiguranja u ukupnoj premiji, kao i učešće osiguranja u BDP, potrebna je edukacija stanovništva i razvoj proizvoda osiguranja koji će biti prilagođeni potrebama korisnika usluga. Negativni faktori, koji utiču na percepciju osiguranja su, između ostalog, visok stepen neupućenosti u osiguranje i predrasude o našoj industriji. Životni standard i svest o osiguranju u Evropi je na neuporedivo višem stepenu nego u Srbiji, pa je samim tim i pokrivenost osiguranja znatno viša nego kod nas. Ali, sve to nam ukazuje na veliki potencijal koji postoji na našem tržištu, posebno zbog razvijene ponude osiguranja i smatram da je došlo vreme da se taj potencijal iskoristi“, ističe Jovanović.
Koliko je domaće tržište osiguranja trenutno profitabilno i održivo u uslovima inflacije, rasta troškova šteta i sve izraženijih klimatskih rizika? Da li je pred industrijom period ozbiljnijeg pritiska na profitabilnost, posebno u neobaveznim osiguranjima, budući da je profitabilnost u AO i dalje visoka?
Domaće tržište osiguranja danas je manje izloženo inflatornom pritisku u odnosu na 2022. i 2023. Poslednje dve godine inflacija se kreće u okviru projektovanog koridora i iznosi oko četiri odsto, što je nivo koji domaća društva za osiguranje mogu da apsorbuju kroz neznatne korekcije premije, preventivne aktivnosti, kao i racionalizaciju troškova poslovanja. Međutim, posmatrano na srednji rok, domaća društva nisu uspela da u potpunosti saniraju negativne posledice inflacije iz pomenutih godina inflatornog pritiska, budući da nije bilo prostora da se premija koriguje na nivo potreban da očuva profitabilnost, već je istovremeno moralo da se vodi računa i o socijalnoj komponenti, odnosno potrebi da se sačuvaju postojeći osiguranici u portfeljima. Kada govorimo o inflaciji radi se o eksternom faktoru na koji osiguravači ne mogu da utiču, ali postoje faktori na koje smo mogli da utičemo i koji su doveli do toga da paralelno sa inflacijom imamo i rast šteta, kako intenziteta, tako i njihove frekvencije. U želji da proširimo obuhvat osiguranika i ostvarimo i prebacimo planske veličine, poslednjih nekoliko godina beležimo rapidan rast šteta dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, odnosno osiguranja motornih vozila, gde je racio šteta kod niza društava za osiguranje bio nepovoljan ili na samoj granici profitabilnosti. Situacija je ipak počela i na pomenutim proizvodima osiguranja, koji zauzimaju značajno mesto u strukturi osiguranja, da se popravlja. Klimatski rizici ostaju izazov za domaću industriju. Oni se pre svega ogledaju kroz uticaj na osiguranje useva i plodova. U ovom segmentu poslednje dve godine imamo povoljnu realizaciju šteta, ali posmatrano na srednji i duži rok, radi se o izazovu sa kojim industrija osiguranja bez podrške države ne može da se izbori. Ipak, klimatski rizici zbog relativno nedovoljnog obuhvata osiguranja, koji se u osiguranju useva i plodova, odnosno osiguranju imovine, kreće oko 10 odsto ukupnog potencijala, ne predstavljaju sistemsku pretnju za domaće osiguravače, koji iza sebe kao dodatnu zaštitu imaju i kvalitetna reosiguravajuća pokrića. To što klimatske promene nisu sistemska pretnja, koliko god bilo dobro za osiguravače, nije afirmativno sa aspekta države, odnosno funkcionisanja čitavog sistema, jer govori u prilog tezi da model upravljanja rizikom katastrofalnih šteta kroz osiguranje nije efikasno iskorišćen u našoj zemlji. Potrebno je da učinimo zajedničke napore da ovaj mehanizam dodatno približimo stanovništvu i privredi.
Regulatorni zahtevi postaju sve kompleksniji, posebno kroz približavanje evropskim standardima. Koliko je domaće tržište spremno za dalje usklađivanje sa Solventnošću II i drugim EU pravilima i gde vidite najveće izazove za kompanije?
Upravo u ovom periodu su objavljeni nacrti krovnih zakona koji regulišu delatnost osiguranja i u toku je javna rasprava. Nacrt Zakona o obaveznom osiguranju, a pre svega Zakona o osiguranju na velika vrata uvode evropske direktive, tako da ćemo gotovo izvesno već od 2028, odnosno 2029. biti gotovo u potpunosti harmonizovani sa regulativom EU. Najveći iskoraci se odnose na implementaciju Direktive Solventnost 2, odnosno Direktivu o distribuciji osiguranja, kao i otvaranje vrata za primenu standarda MSFI 17. Mada period od 2 godine, koliko je inicijalno predviđen za implementaciju deluje relativno dug, kada sagledamo obim predviđenih izmena pred industrijom osiguranja je sigurno najzahtevniji proces prilagođavanja u ovom veku. U tom smislu, ključne sugestije osiguravača u procesu koji je ostavljen i predviđen za komunikaciju sa zakonodavcem u delu komentara na nacrt nove regulative odnosiće se na prolongiranje i fazno uvođenje izmenjenih regulatornih standarda. Ovo je ključno kako bi nova regulativa ispunila svoju svrhu, tj. unapredila solventnost osiguravača i stepen zaštite korisnika usluge osiguranja u najširem smislu. Moram da istaknem da je dosadašnja saradnja sa regulatorom i njegov odnos u delu usmeravanja industrije osiguranja kroz proces harmonizacije sa regulativom EU bio upravo takav, postepen, odmeren, efikasan i sa pažnjom dobrog domaćina, pa iskreno verujemo da će i ovaj poslednji korak ka približavanju biti pređen u tom duhu. Olakšavajuća okolnost je što smo naznake uticaja Direktive Solventnost 2 već videli kroz sprovedene QIS studije na našem tržištu, odnosno što smo se za punu primenu Direktive o distribuciji osiguranja pripremali kroz odgovarajuće smernice NBS.
Često se govori o nedovoljnoj razvijenosti dobrovoljnih vrsta osiguranja u Srbiji. Da li je problem dominantno u niskoj tražnji građana i privrede ili industrija još nije uspela da kreira dovoljno jednostavne i razumljive proizvode?
Već smo rekli da je iskorišćenost potencijala osiguranja u pojedinim ključnim segmentima za funkcionisanje sistema oko 10 odsto. To znači da postoji jedan veliki deo neiskorišćenog potencijala, odnosno da veći deo domaćih subjekata nema osiguravajuću zaštitu, koja je u vremenu kada se suočavamo sa rastućim rizicima gotovo obavezna stavka u planovima svih odgovornih lica. Primedba da nemamo adekvatne, jednostavne i razumljive proizvode prema mom mišljenju nije opravdana, budući da se na našem tržištu nude gotovo isti proizvodi kao u zemljama regiona, odnosno EU. Kompanije koje posluju kod nas, a čija su sedišta u zemljama EU, svojevrsna su potvrda da imamo direktnu vezu za uvoz tehnologije i procesa sa tržišta EU i kasnije njihovo prilagođavanje našim prostornim i iskustvenim standardima u cilju zadovoljenja tražnje domaćih subjekata. Naši problemi se pre svega ogledaju u negativnom iskustvu sa finansijskim sistemom i nasleđu iz kriznih devedesetih godina, finansijskim ograničenjima, odnosno nedovoljnoj edukovanosti i finansijskoj pismenosti stanovništva. Veliki deo odgovornosti za ovakvu situaciju snose i sami osiguravači, ali pomaci u smislu približavanja stanovništvu i rastu premije, broja osiguranja, pokazateljima penetracije i gustine osiguranja su vidljivi iz godine u godinu. Cilj osiguravača treba da bude stabilan i održiv rast. Sa jedne strane, rast je ograničen finansijskim kapacitetima osiguravača, odnosno njihovom sposobnošću za nošenjem rizika, koja se na kraju meri raspoloživim kapitalom. Sa uvođenjem nove regulative potreban kapital neće biti meren samo iznosom ukupne premije ili šteta, već će na njega uticati i niz drugih parametara, pa će društva samim tim morati pažljivo da mere ne samo koliko će rasti, već i u kojim segmentima poslovanja. Sa druge strane, nagli, neodmeren rast, pokazao se u praksi kao neodrživ i kontraproduktivan. Poslednjih godina u portfelju niza osiguravača kao zvezda i generator rasta pokazali su se proizvodi dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, koji su se uvećavali neretko i po stopi koja je blizu 50 odsto. Kako bi maksimizirali rast, osiguravači su ukidali franšize, spuštali cenu, ugovarali pokrića čija se realizacije očekuje u visokom procentu, tako da je sve ovo rezultiralo dramatičnim rastom racia šteta. Kao kontra primer, imamo slučaj osiguranja useva i plodova gde su osiguravači zbog dugogodišnjih velikih gubitaka svesno ušli u proces regresije, ograničili pokrića i kapacitete koje izlažu, što se odrazilo na stabilizaciju šteta. Zaključak je da proces rasta mora biti stabilan i kontrolisan, zasnovan na zdravim osnovama i uz strogu kontrolu uticaja na pokazatelje profitabilnosti i solventnosti.
Klimatske promene sve direktnije utiču na industriju osiguranja. Da li Srbija i region imaju dovoljno razvijene modele procene katastrofalnih rizika i kako industrija menja pristup reosiguranju zbog učestalijih ekstremnih vremenskih događaja?
Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da proces nošenja krupnih katastrofalnih klimatskih rizika nije proces koji treba da nose samostalno osiguravači. Najčešće se u praksi nailazi na rešenja koja su se istovremeno pokazala i kao najefikasnija, gde se za nošenje ovakvih rizika formiraju pulovi za osiguranje katastrofalnih šteta. Ulogu u pulu imaju osiguravači, reosiguravači, država i neretko specijalizovane agencije za merenje rizika. Uloga osiguravača je da ponude široku mrežu za distribuciju usluge osiguranja, odnosno procene i likvidacije šteta, kao i svoje kapacitete za nošenje dela rizika. Reosiguravači su ključni za stabilnost sistema budući da višak rizika mogu preuzeti na sebe, i što je još bitnije, obezbediti njegovu prostornu, regionalnu ili čak globalnu, diversifikaciju. Konačno, država garantuje funkcionisanje sistema, obezbeđuje njegovu zakonsku utemeljenosti i garantuje jedinstvena i fer pravila za sve učesnike. Kao najefikasniji model u praksi se pokazao „turski model“, koji je zaživeo nakon velikog zemljotresa 1999. U trenutku zemljotresa tek tri odsto imovine je bilo osigurano, dok je danas na području Turske osigurano oko 60 odsto objekata. Model je tako postavljen da može samostalno pokriti rizik zemljotresa koji se dešava jednom u 350 godina. I u bliskom okruženju, Rumuniji, funkcioniše efikasan pul, koji pored rizika zemljotresa pokriva i rizik poplave i klizišta, koji su prema mapama rizika značajni i za našu zemlju. U prošlosti pokušano je i razmatrano je osnivanje regionalnog fonda za pokriće katastrofalnih šteta. Ovim bi se podigao stepen prostorne disperzije rizika, ali svakako ostaje nužnost podrške i garanta funkcionisanja i fundiranosti sistema od strane reosiguravača i države, odnosno neke relevantne međunarodne organizacije. Ovo su svakako neka od mogućih rešenja i za našu zemlju. Svakako, postoje dva puta, jedan je, koji sledimo danas, da se manji deo rizika prepusti osiguravačima, koji time nedovoljno koriste sopstvene kapacitete, da oni individualno ugovaraju svoje programe reosiguranja, ali na taj način veliki broj subjekata ostaje nezaštićen i u slučaju katastrofalnih šteta padaju na teret državnog budžeta, dok sa druge strane možemo se okrenuti ka sistemskom rešenju, popularizaciji i eventualno uvođenju obaveznosti osiguranja, formiranju pulova i maksimizaciji korišćenja kapaciteta pre svega domaćih osiguravača.
Udruženje osiguravača je kupilo i hotel Zlatibor na istoimenoj planini. Da li se planiraju slične investicije u budućnosti?
Da, Udruženje je postalo vlasnik hotela „Dunav“ na Zlatiboru i u planu je da se na tom mestu izgradi ekskluzivni kompleks, ali još nije doneta odluka kog tipa. Sa tom investicijom, ali i sa zajedničkim ulaganjem sa Galens investom u proširenje kapaciteta hotela „Zlatibor“ želimo da Zlatibor dostigne rang najsavremenijih turističkih centara. Trenutno radimo na izgradnji modernog kongresnog centra i dodatnih smeštajnih kapaciteta hotela Zlatibor, što će upotpuniti ponudu i sadržaj i hotela i cele destinacije. Površina kongresnog centra biće veća od osam hiljada kvadrata i obuhvatiće sve ono što je modernom kongresnom centru potrebno – dvoranu od preko hiljadu kvadrata, prateće sale i salone, izložbene prostore… Pozicija u strogom centru Zlatibora, omogućiće razvoj kongresnog turizma od kojeg će korist imati i ostali hoteli i privatni kapaciteti, jer veličina centra prevazilazi kapacitete hotela. Sa budućom salom koja će biti multifunkcionalna, opremljena najsavremenijim kongresnim inventarom i tehnikom, dobićemo mogućnost da organizujemo nekoliko događaja istovremeno, uz kapacitet više od 1000 posetilaca. Ne zaboravite da je kongresni turizam jedan od najspecifičnih oblika turizma i da podstiče rast lokalne privrede. Zlatibor kao region i posebno hotel Zlatibor, imaju velike potencijale u tom delu i ovom investicijom sa „Galens investom“ želimo da budemo deo budućeg razvoja lokaliteta. Sigurni smo da će dovođenje turista tokom cele godine, posebno poslovnih ljudi, smanjiti zavisnost od sezonskog turizma i celoj destinaciji dati značaj koji i zaslužuje.
Koliko je domaće tržište konsolidovano i da li očekujete novu fazu ukrupnjavanja kroz akvizicije i spajanja? Da li manji igrači mogu dugoročno da ostanu konkurentni u uslovima rasta regulatornih i tehnoloških troškova?
Domaće tržište ima stabilan broj društava za osiguranje. Gotovo da nema društava koja se mereno premijom, rezervama i brojem zaposlenih mogu svrstati u manja. Imajući u vidu način na koji posluju, rezultate koje beleže, kao i kapital i rezerve sa kojima raspolažu može se doći do zaključka da se radi o relevantnim finansijskim subjektima koji su orijentisani da na našem tržištu dugoročno posluju. Veliki broj osiguravača ima dugogodišnju tradiciju, većina njih ima matice u EU, pa su sigurno upoznati i svesni regulatornih i tehnoloških troškova, odnosno izazova koji dolaze. Od naših društava, naročito onih sa stranim vlasništvom, nezavisno od veličine, očekuje se da zajedno sa regulatorom paralelno vode proces „učenja“ i budu generator prilagođavanja novim standardima EU. Izazov će svakako biti uvođenje principa slobode poslovnog nastanjivanja, odnosno slobode pružanja usluge sa ulaskom na jedinstveno tržište EU i posledično uvoza i izvoza usluge osiguranja. Od neto bilansa ove razmene zavisiće i kojom će dinamikom rasti domaći osiguravači. Eventualne promene u strukturi osiguravača mogu biti uslovljene i regionalnim i globalnim kretanjima i prekompozicijama tržišta, nezavisno do polažaja pojedinih društava na lokalnom nivou. Svakako, ono što je bitno za naše osiguranike je da će sve eventualne promene biti u pravcu unapređenja kvaliteta i sigurnosti usluge, odnosno da će se uvek i u potpunosti garantovati ispunjenje preuzetih obaveza po svim zaključenim polisama. Dakle, pred domaćim osiguravačima je jedan kompleksan proces harmonizacije sa regulativom EU, ali pravo na optimizam daje to što se za njega već duže vreme spremamo, imamo praksu, iskustvo i znanje evropskih kompanija koje su kroz to prošle, a na kraju ovog procesa čeka nas ambijent koji će kvalitet usluge osiguranja, odnosno sigurnost i zaštitu korisnika usluge podići na još jedan viši nivo.
- Domaćim kompanijama neophodna veća osiguravajuća zaštita
- Tesla ponovo ubrzava: Rekordna prodaja vraća optimizam, kompanija se sve manje oslanja samo na automobile
- Marsh nastavlja globalni rast i jača prisustvo u Srbiji
- Slovenačko tržište rada pred velikom smenom generacija: Ko će raditi kada u penziju ode svaki sedmi zaposleni?
- Kada ni 145 milijardi dolara nije dovoljno: Zašto Meta usporava u trci za AI agente
