Koliko puta ste odustali da udelite kompliment, da se zahvalite ili ponudite iskrenu podršku zato što ste pomislili da to drugoj osobi neće značiti mnogo? Ili ste prećutali ideju na sastanku, uvereni da neće ostaviti poseban utisak? Psihološka istraživanja pokazuju da u takvim situacijama gotovo svi prave istu grešku: potcenjuju svoj uticaj na druge ljude.
Profesorka organizacionog ponašanja i psihologije na Univerzitetu Cornell Vanesa Bons godinama proučava socijalni uticaj, ubeđivanje i uopšte ljudsko ponašanje. Jedno od pitanja koje je pokrenulo njena istraživanja bilo je naizgled jednostavno: zašto ljudi tako retko shvataju koliko menjaju živote drugih, čak i kada nemaju svesnu nameru da vrše bilo kakav uticaj?
Odgovor do kojeg je došla menja način na koji možete da posmatrate svakodnevne odnose na poslu, u porodici i među prijateljima.
Mislite da vaše reči idu u vetar
Vanesa Bons opisuje iskustvo koje poznaje gotovo svaki profesor.
„Predajete studentima iz godine u godinu, ulažete znanje, energiju i vreme, a ispred vas sede lica sa kojih je gotovo nemoguće pročitati da li ste ostavili bilo kakav trag. Tek mnogo godina kasnije stigne poruka bivšeg studenta koji vam napiše da ste promenili način na koji razmišlja ili čak životni put. Takvi trenuci,“ kaže Bons, „podsećaju na jednu važnu činjenicu: najveći deo svog uticaja nikada ne vidimo.„
I upravo zato ga potcenjujemo.
U svakodnevnom životu retko dobijamo povratnu informaciju da je nečiji dan bio bolji zato što smo ga pohvalili, saslušali ili ohrabrili. Ljudi uglavnom nastavljaju dalje sa svojim životom, a mi ostajemo u uverenju da naše reči nisu ostavile poseban trag. Psihologija, međutim, govori drugačije.
Eksperiment koji je promenio pogled
Kako bi proverile ovu pretpostavku, Vanesa Bons i psiholog Erika Butbi osmislile su jednostavan eksperiment. Od učesnika su tražile da priđu potpunom neznancu i upute mu iskren kompliment. Pre nego što to učine, procenili su koliko će se druga osoba zbog toga osećati prijatno.
Nakon razgovora, i jedna i druga osoba, ona koja je udelila kompliment i druga kojoj je bio upućen, popunjavale su odvojene upitnike. Rezultat je bio gotovo identičan u svim ponovljenim istraživanjima.
Dakle, ljudi koji su davali kompliment značajno su potcenili koliko će njihove reči obradovati sagovornika, a istovremeno su preterali u proceni koliko će drugoj osobi biti neprijatno što joj se obraća nepoznata osoba. Drugim rečima, većina nas odustaje od ljubaznosti zbog straha koji gotovo nikada nije opravdan.
Zašto svako misli da je manje važan nego što jeste
Ovaj obrazac nije ograničen samo na komplimente.
Bons smatra da ljudi generalno veruju da ih drugi mnogo manje primećuju nego što je to zaista slučaj. Zajedno sa Erikom Butbi opisala je fenomen koji je nazvan „iluzija plašta nevidljivosti“.
U jednom istraživanju studenti su procenjivali koliko posmatraju ljude oko sebe dok sede u studentskoj menzi, ali i koliko veruju da drugi primećuju njih. Rezultati su bili veoma zanimljivi. Gotovo svi pažljivo posmatraju druge ljude, njihove izraze lica, ponašanje, odeću i raspoloženje, ali istovremeno veruju da njih gotovo niko ne primećuje.
Drugim rečima, svako misli da posmatra druge više nego što drugi posmatraju njega. To jednostavno nije tačno.
Kada progovorite glasnije
Savremeni poslovni svet uči da pažnju ljudi moraju da osvoje, kako to piše profesorka Bons i potvrđuje da treba:
Da budemo glasniji.
Vidljiviji.
Upadljiviji.
Da se stalno predstavljamo i dokazujemo.
Vanesa Bons smatra da je upravo tu jedna od najvećih zabluda. Ljudi nisu reklame koje moraju da se bore za svaki trenutak pažnje. Ljudi su bića koja prirodno obraćaju pažnju na druge ljude. Zato vaš uticaj ne počinje onda kada govorite glasnije od drugih. Počinje mnogo ranije.
Način na koji slušate. Način na koji postavljate pitanje. Način na koji reagujete kada neko pogreši. Način na koji nekome date do znanja da ga vidite. Sve to oblikuje odnose daleko više nego što se može izmeriti.
Tako da treba da znate da je vaš uticaj na ljude koji vas okružuju verovatno jmnogo veći nego što mislite. Možda nikada nećete saznati da je jedna vaša rečenica nekome vratila samopouzdanje ili promenila važnu odluku, ali to ne znači da se nije dogodilo.
Isto tako, ako potcenjujete pozitivan uticaj svojih reči, moguće je da isto tako potcenjujete i posledice nepromišljenih komentara ili kritike.
Ljudi pamte više nego što mislite.
