Liderske pozicije dobijaju brbljivi i nije važno šta, već koliko govore

Adam Grant je u jednom od svojih postova bio jasan kada je kritikovao liderske pozicije:

• Onaj ko najviše priča najverovatnije će postati vođa.
• Bez obzira na inteligenciju i stručnost, grupe uzdižu one koji najviše govore.
• Nije važan sadržaj i to o čemu govore, već koliko govore.

Jedan od načina da u bilo kakvoj grupi izdvojite lidera je da posmatrate ko je od članova najgovorljiviji. Ako mnogo priča, sigurno će biti vođa. Ovo nije novina, mada je kao fenomen u psihološkoj literaturi nedavno dobio naziv ’hipoteza brbljanja’.

Ono što je suština ovog fenomena je da ne zavisi niti od inteligencije, niti od ličnosti ili posebnih sposobnosti. Dovoljno je samo ’brbljanje’, odnosno, broj izgovorenih reči a ne njihovo značenje i sadržaj.

Kvanititet ispred kvaliteta.

Liderske pozicije za pričljive

Svako u svom okruženju ima pojedince koji dominiraju u svakom razgovoru i ne uzdržavaju se da dele mišljenje. Ovakva ekstrovertna ili pričljiva frakcija koja je pre svega izuzetno angažovana u komunikaciji, često ili gotovo uvek zaseni onu drugu koja nema toliku želju i potrebu da sa drugima podeli svoja razmišljanja. Naravno da ovakva potreba nije povezana sa intelektualnim sposobnostima. Ako je neko ćutljiv, nikako ne znači da je manje ’pametan’ ili manje pronicljiv.

Fenomen kakav je ’hipoteza brbljanja’ nije mnogo štetan u prijateljskim krugovima. Ali, što se poslovnog okruženja tiče, brbljanje je i više od fenomena. U profesionalnim okvirima, stručniji kažu, donosi probleme. I ne samo zato jer broj reči, stav, glasniji manir pobeđuju kvalitet i sadržaj, već i zato jer velika većina pojedinaca, onih tiših, ostaju u zapećku i njihovo mišljenje se ne čuje.

Tastiranje ’hipoteze brbljanja’

Pravi izvor za ovu pojavu je Meklarenovo istraživanje (Testiranje ’hipoteze brbljanja’) objavljeno pre manje od dve godine. Cilj naučnika je bio da utvrde da li postoji bilo kakva korelacija između toga koliko ljudi govore i kako ih drugi doživljavaju.

Suština ove hipoteze je veoma jednostavna – svako obraća više pažnje na ljude koji više pričaju (da ne bude da svi brbljaju). Ova teorija tvrdi da, iako možda većina misli da su lideri lideri jer su oštroumni ili dobri procenitelji, zapravo je realnost drugačija:

Zapravo, čovek promoviše drugog na osnovu njegove verbalne sposobnosti, tačnije broja izgovorenih reči, a ne kvaliteta izgovorenog. Koliko god mislite da se trudite, glasnijim pojedincima dajete prednost. Meklarenov rad dokazuje da fenomena ’hipoteza brbljanja’ ima više nego što mislite.

„Ljudi misle da liderstvo pokreću sadržaj i kvalitet – neko kaže važne stvari i drugi ga prate. Ali, ovo istraživanje je pokazalo da se liderska pozicija pripisuje ljudima koji ’brbljaju’ ili samo mnogo govore“, napisao je Meklaren u komentaru o svom istraživanju.

Liderske pozicije i kritika

Meklaren i njegove kolege uporno podsećaju da ovaj fenomen ima ogroman uticaj na politiku i ekonomiju, život uopšte. Savetuju da se, ukoliko vodite poslove, sastanke, bilo kakve projekte, trudite da čujete što širi spektar mišljenja, što više različitih ljudi, različitih perspektiva. Nije svako samouveren, dobar govornik. Ima ljudi koji bi radije ćutali nego da podele sa drugima svoje mišljenje.

Nije lak zadatak pronaći način da svako dobije svoj prostor kako bi izneo mišljenje. Obezbeđivanje uslova da se svako čuje, približava se idealnim uslovima.

Meklaren poziva da otvarate prostor za što više različitih glasova, a ne za istu ’šačicu istih ekstrovertnih govornika’.

Adam Grant se često i rado nadovezuje na fenomen ’hipoteze brbljanja’ i kritikuje liderske pozicije:

„Vreme je da prestanete da nagrađujete ljude koji dominiraju u diskusijama. Vreme je da počnete da dajete prednost kvalitetu.“