Postoji nešto ljudski zanimljivo kada gotovo svaki čovek razmišlja o uspehu. Ljudi su spremni su da ulože mnogo vremena i energije u svakodnevni rad, disciplinu i usavršavanje, ali nerado jasno određuju šta zapravo žele da postignu. Usredsređenost na proces deluje razumno, gotovo kao dokaz zrelosti. Međutim, šta ako je ponekad reč o suptilnom načinu da se izbegne rizik koji prati velike ambicije?
Ovu dilemu otvara psiholog Rajan Hok u svojoj knjizi i tekstovima. Preispitujući sopstveni odnos prema ciljevima, Hok dolazi do ne tako prijatnog pitanja: da li je odustajanje od velikih očekivanja zaista izraz mudrosti ili način da se čovek zaštiti od mogućeg razočaranja?
Zašto je lakše raditi nego želeti?
Hok se priseća detinjstva, kada ga je otac podsticao da zapisuje velike, dugoročne ciljeve. Među njima su bili dobijanje stipendije za studije i pronalaženje posla koji će voleti, umesto da profesionalne odluke donosi isključivo zbog novca. Oba cilja kasnije je ostvario. Ipak, godinama se pitao da li su mu zapisane ambicije pomogle da uspe ili je presudan bio rad koji je uložio u njihovo ostvarenje.
Vremenom je sve veću važnost pridavao procesu, a sve manju konačnom rezultatu. Verovao je da će ishodi doći sami ukoliko se dovoljno pažnje posveti svakodnevnim obavezama, navikama i disciplini. Takav pristup postao je i jedna od osnovnih ideja njegove ranije knjige The Score That Matters, napisane sa Brukom Kapsom.
Međutim, jedan razgovor sa Polom Rejbilom, poznatim igračem lakrosa, doveo je u pitanje ovu filozofiju. Rejbil je ukazao na to da mnogi ljudi ne postavljaju velike ciljeve zato što samo njihovo izgovaranje predstavlja ozbiljan lični korak. Ono podrazumeva obavezivanje, ali istovremeno otvara prostor za nadu, strah i mogućnost kajanja.
Hok je u toj primedbi prepoznao nešto što ranije nije želeo da prizna: možda nije prestao da postavlja ambiciozne ciljeve zato što je pronašao bolji način života, već zato što se plašio da ih neće ostvariti.
Disciplina kao sofisticiran oblik samoodbrane
Razlika između procesa i ishoda za Hoka je pre svega pitanje kontrole. Svakodnevni rad zavisi od odluka koje pojedinac može da donese: koliko će se truditi, koliko će vremena posvetiti nečemu, koliko će biti istrajan. Rezultat, međutim, nikada nije u potpunosti pod njegovom kontrolom. Na njega utiču okolnosti, drugi ljudi, pravi trenutak, pa i sreća.
Zato usredsređenost isključivo na proces može pružiti osećaj sigurnosti. Čovek može da bude zadovoljan svojom disciplinom, a da pritom nikada ne mora da proveri da li je sposoban da ostvari ono što istinski želi.
Hok takav pristup naziva mogućim oblikom samoodbrane. On nije nužno pogrešan, ali može da postane ograničavajući kada se iza racionalnih objašnjenja krije izbegavanje emocionalnog rizika. Veliki cilj, za razliku od svakodnevne obaveze, zahteva da čovek prizna koliko mu je do određenog ishoda stalo.
Upravo u tome Hok vidi razlog zbog kojeg ambiciozne želje mogu biti neprijatne. Neuspeh je lakše prihvatiti kada cilj nikada nije jasno formulisan. Ako se želja ne izgovori, ostaje mogućnost da se njen izostanak predstavi kao nešto što zapravo nije ni bilo naročito važno.
Šta se menja kada se cilj jasno izgovori?
Hok ne predlaže odustajanje od discipline niti povratak pukom maštanju o velikim uspesima. Naprotiv, smatra da su proces i rezultat međusobno povezani: cilj daje pravac i zahteva posvećenost, dok svakodnevni rad omogućava napredovanje.
Njegov predlog počinje jednostavnim pitanjem: koji bi cilj značajno promenio nečiji život kada bi bio ostvaren? Posebno ga zanimaju želje koje ljudi nerado priznaju, jer im deluju previše ambiciozno, nerealno ili suviše važno da bi rizikovali neuspeh.
Savetuje da se takav cilj najpre zapiše bez pokušaja da se učini skromnijim ili prihvatljivijim. Zatim treba obratiti pažnju na unutrašnji otpor, na argumente kojima se unapred objašnjava zašto nešto nije moguće. Hok smatra da ti argumenti ponekad više govore o strahu nego o stvarnim ograničenjima.
Sledeći korak jeste razgovor sa osobom od poverenja. Izgovaranjem cilja pred nekim drugim, prema njegovom shvatanju, želja prestaje da bude samo privatna mogućnost i postaje nešto prema čemu se može preuzeti odgovornost.
Tek tada dolazi konkretna akcija. Za nekoga ko razmišlja o svom poslu to može biti razgovor sa potencijalnim klijentima, a za osobu koja želi da promeni profesiju upoznavanje ljudi iz oblasti u kojoj bi volela da radi. Hok ne insistira na velikim potezima, već na postupku koji ne bi bio preduzet da je cilj ostao neizgovoren.
U njegovom razmišljanju ostaje otvorena jedna važna dilema: koliko je životnih odluka zaista posledica promišljene procene mogućnosti, a koliko pokušaj da se izbegne razočaranje? To je i pitanje koje Hok postavlja čitaocima: koji cilj niste dozvolili da sebi postavite, ne zato što vam nije važan, već upravo zato što vam je previše važan?
