Nova psihološka istraživanja nude neočekivana saznanja: kada zapnete u preispitivanju da li možete da ostvarite važan cilj, rešenje možda nije u jačanju samopouzdanja, već u tome da naučite da posumnjate u sopstvene sumnje.
Studija istraživača sa Univerziteta Ohajo bavila se onim što se dešava kada ljudi koji teže dugoročnim ciljevima koji se tiču samog identiteta naiđu na ozbiljne prepreke. To su ciljevi povezani sa željama šta ljudi žele da postanu – pokretanje biznisa, promena karijere, pisanje knjige ili započinjanje lekarske karijere.
Trenutak kada takvi ciljevi počinju da se „kolebaju“ psiholozi nazivaju akciona kriza. Nastavljate da idete napred, ali se potajno pitate da li bi trebalo da stanete.
Dosadašnja istraživanja uglavnom su proučavala same sumnje – odakle dolaze i koliko često najavljuju odustajanje. Ovo istraživanje postavilo je drugačije pitanje:
Šta se dešava kada ljudi počnu da sumnjaju u to da li su njihove sumnje uopšte opravdane?
Odgovor je iznenadio čak i autora istraživanja.
Dva jednostavna eksperimenta
U dva eksperimenta, učesnici koji su već bili nesigurni u vezi sa svojim ciljem pokazali su veću posvećenost kada je kod njih podstaknuta takozvana „metakognitivna sumnja“ – nesigurnost u sopstvene misli i procene.
U prvom istraživanju ispitanici su najpre procenili koliko su podeljeni oko nastavka svog najvažnijeg cilja. Zatim su, pod izgovorom nepovezane vežbe pamćenja, pisali o situaciji u kojoj su ranije sumnjali u sopstveno razmišljanje.
Iako vežba nije delovala povezano sa ciljem, rezultat je bio jasan:
oni koji su sumnjali u svoj cilj postali su posvećeniji nego pre. Pisanje o sumnji smanjilo je sigurnost u negativne misli.
Kako je to formulisao autor studije, socijalni psiholog Patrik Kerol: „Sumnja plus sumnja jednako je manje sumnje.“
Drugi eksperiment potvrdio je isti efekat kroz suptilan trik: učesnici su popunjavali upitnik nedominantnom rukom. Neugodan rukopis blago je poljuljao poverenje u sopstvene procene i ponovo je porasla posvećenost cilju.
Sumnja nije neprijatelj, a samopouzdanje nije rešenje
Sumnja sama po sebi nije ni dobra ni loša. Isto važi i za samopouzdanje.
Možete sumnjati u lošu ideju i biti u pravu, ali možete biti i sigurni a da objektivno pogrešite.
Ono što istraživanje sugeriše jeste da je ljudska sigurnost u sopstvene sumnje važnija od samih sumnji. Upravo to ima posledice za način na koji razmišljamo o motivaciji i navikama.
Većina saveta za ljude koji su „zaglavljeni“ fokusira se na ohrabrivanje: vizualizujte uspeh, podsetite se zašto ste počeli, pojačajte veru u sebe. To ponekad pomaže.
Ali u stanju akcione krize, jačanje sigurnosti, i to posebno sigurnosti u negativne zaključke, može imati suprotan efekat.
Istraživanje je pokazalo da su učesnici koji su sumnjali u cilj, ali su podstaknuti da budu sigurniji u svoje razmišljanje, postali manje posvećeni. Samopouzdanje nije rešilo sumnju već ju je učvrstilo.
To objašnjava poznato iskustvo: niko ne odustaje zato što su dokazi presudni, već zato što unutrašnja priča deluje potpuno uverljivo. „Ne samo da sumnjamo, već verujemo da smo u pravu što sumnjamo.“
Praktična lekcija i prvo pitanje
Iako ovu tehniku nije lako svesno primeniti jer najbolje deluje kada ljudi ne znaju da utiču na sopstveno razmišljanje, ona ipak nosi važnu poruku.
Kada preispitujete da li da nastavite nešto važno, direktna borba sa sumnjom možda nije pravi put.
Umesto pitanja:
„Da li sam dovoljno dobar?“
„Da li je ovo realno?“
korisnije pitanje može biti:
„Koliko je moje razmišljanje trenutno pouzdano?“
Takvo preoblikovanje stvara distancu bez prisilnog optimizma. Fokus premešta sa zaključka na okolnosti u kojima ga donosite – stres, umor, strah ili nedavni neuspeh.
Naravno, to nije poziv na slepu upornost. Preterano izazivanje sumnje može potkopati zdrav sud i sposobnost da mudro odustanete kada je to zaista potrebno.
Ali istraživanje naglašava ono što mnogi uspešni ljudi intuitivno osećaju: trenuci sumnje nisu uvek signal za kraj. Ponekad su samo poziv da usporite, promenite perspektivu i preispitate koliko autoriteta dajete svom unutrašnjem kritičaru.
Zato, kada ste između odustajanja i nastavka, poruka istraživača nije jednostavno „verujte više u sebe“. Mnogo je suptilnija i često korisnija:
Pre nego što dopustite da sumnja odluči umesto vas, zapitajte se da li su vaše sumnje zaista zaslužile vaše poverenje.
