U poslednjih nekoliko meseci svi svedoče naglom porastu skepticizma prema svemu što se danas naziva „AI bumom“. Sve je počelo nakon što je kompanija OpenAI ovog leta predstavila model GPT-5, uz podeljene reakcije naročito u širem krugu korisnika.
Ubrzo su usledili meseci dramatičnih tvrdnji komentatora i influensera da se era brzog napretka veštačke inteligencije završava, da je skaliranje AI-ja doseglo svoj plafon i da je čitava priča tek još jedan tehnološki balon bez stvarnih primena.
Međutim, Luis Rozenberg, naučnik i profesor, tvorac više od 300 patenata i prvih VR tehnologija koji se bavi računarskim sistemima i softverima, takav pogled smatra opasno pogrešnim.
„Ovu perspektivu smatram i apsurdnom i opasnom“, poručuje.
„Po svakom objektivnom merilu, veštačka inteligencija nastavlja da napreduje zapanjujućom brzinom.“ Kao primer navodi veliki skok sposobnosti modela Gemini 3, dodajući:
„Ne, skaliranje AI-ja nije udarilo u zid. Ne mogu da se setim nijedne tehnologije koja je tokom mog života napredovala ovako brzo a programiram još od 1982. godine.“
Zašto društvo poriče promenu
Postavlja se pitanje: zašto je javnost tako lako prihvatila narativ o stagnaciji?
Rozenberg nudi jedno psihološko objašnjenje:
„Verujem da društvo kolektivno ulazi u prvu fazu tuge (a to je poricanje) pred zastrašujućom mogućnošću da bi ljudi uskoro mogli izgubiti kognitivnu nadmoć nad veštačkim sistemima. I sam godinama pišem o destabilizujućim rizicima superinteligencije i mene preplavljuje brzina promena koje dolaze.“
Osećaj pretnje, smatra Rozenberg, potiče iz duboko ukorenjene slike o čoveku kao najinteligentnijoj vrsti. Poziva se na reči filozofa Ajn Rand i dodaje:
„Čovek ne može da preživi bez svog uma… mozak je njegovo jedino oružje.“ Upravo zato je pomisao da bi nas sistemi bez svesti mogli nadmašiti uznemirujuća. Mogli bismo se uskoro naći intelektualno nadjačani AI-jem koji rešava probleme brže, tačnije i kreativnije nego bilo koji čovek.“
Poslednje ljudsko utočište
Jedan od najčešćih argumenata onih koji ne veruju jeste da mašine nikada neće dostići ljudsku kreativnost i emocionalnu inteligenciju. Rozenberg tu sigurnost dovodi u pitanje:
„Nema dokaza da AI neće nadmašiti čoveka u tim oblastima. Naprotiv, sve je više indicija da bi mogao.“
On priznaje da se često tvrdi kako prava kreativnost zahteva unutrašnju motivaciju, ali dodaje da je to kružni argument – definišemo proces prema sopstvenom iskustvu, a ne prema vrednosti rezultata. Čak i ako AI samo „imitira“ kreativnost, posledice su realne: Ako može da stvara dela koja pariraju ljudskima, oduzeće poslove i prilike. Pitajte bilo kog komercijalnog umetnika.
Sličnu neizvesnost vidi i u emocionalnoj inteligenciji.
„Vrlo je verovatno da će AI uskoro moći da ‘čita’ vaše emocije tačnije nego bilo koja osoba“, kaže on, navodeći analizu mikroizraza lica, glasa i disanja. Takvi sistemi mogli bi ne samo da razumeju, već i da predviđaju vaše ponašanje“ kaže Rozenberg.
Asimetrija moći – čovek i mašina
Odatle proizlazi ono što Rozenberg naziva „problemom AI manipulacije“.
„AI bi mogao da nas razume nadljudskom preciznošću, dok mi ne bismo razumeli njega“, upozorava. Kada razgovarate sa fotorealističnim digitalnim agentom, gledate „animiranu masku koja može da deluje saosećajno i da pobudi poverenje iako je to iluzija“.
Takav svet, tvrdi Rozenberg, nije daleka budućnost već proces koji je već počeo. „Ovo nije tehnološki balon. Gledamo kako se iz užarene mase formira nova planeta – nova društvena struktura.“
Brzina promena koju svi potcenjuju
Da bi ilustrovao tempo razvoja, Rozenberg podseća na anketu među informatičarima iz 2019–2020. godine. Većina je procenila da će AI tek oko 2033. moći da piše jednostavan programski kod. „Ispostavilo se da je napredak bio mnogo brži nego što je iko očekivao“, rekao je, podsećajući da su savremeni modeli već nadmašili ljudske timove na vrhunskim programerskim takmičenjima.
Iako AI nije savršen, nisu ni ljudi. „Sav kvalitetan rad nastaje kroz greške, ispravke i dorade. Zašto onda AI sudimo po drugačijem standardu?“
Današnji napredni modeli brzo se kreću ka tome da pariraju profesionalcima u većini oblasti, kaže Rozenberg. Posledice će zahvatiti organizacije, vlade, nauku, obrazovanje ali i otvoriti nove, zastrašujuće rizike manipulacije.
Poruka nije optimistična, ali je u neku ruku trezvena:
„Poricanje nas neće zaštititi. Ovo nije AI balon. Ovo je stvarnost.“
