Zamislite da vam kolega kaže da nije dobio unapređenje kojem se mesecima nadao. Vi ste istog dana saznali da ste unapređeni. Da li ćete mu odmah saopštiti dobru vest?
Verovatno ćete zastati. Možda ćete je ublažiti, odložiti za neki drugi trenutak ili uopšte ništa nećete pominjati. Ali ako ste i sami nedavno doživeli poslovni neuspeh, velika je verovatnoća da ćete baš tada poželeti da ispričate novost.
Novo istraživanje pokazuje da iza takvog ponašanja postoji zanimljiv psihološki mehanizam. Ljudi ne odlučuju šta će otkriti o sebi samo na osnovu toga kako žele da budu viđeni. Mnogo više nego što pretpostavljaju, prilagođavaju svoju priču osećanjima osobe koja sedi preko puta njih.
Studija objavljena u časopisu Organizational Behavior and Human Decision Processes, koja je obuhvatila više od 8.000 ispitanika kroz devet istraživanja, pokazala je nešto naizgled neobično: ljudi su često spremniji da govore o svojim neuspesima nego o uspesima. Posebno kada je osoba preko puta njih upravo priznala sopstveni neuspeh.
I ja sam doživeo isto
Istraživači su posmatrali različite situacije – od razgovora za posao do zdravstvenih problema i finansijskih gubitaka. Rezultat se ponavljao: ljudi su najlakše delili informacije kada se njihovo iskustvo podudaralo sa iskustvom sagovornika. Ako je neko doživeo neuspeh, tuđi neuspeh postajao je lakši za izgovaranje.
„Kada vam neko kaže da se mučio, posežete za sopstvenim teškoćama ne zato da biste se takmičili sa njim, već da biste ga utešili“, objašnjava Ajrin Skopeliti, profesorka marketinga i bihevioralnih nauka na Bayes Business School u Londonu i jedna od autorki istraživanja.
Ali sa uspehom se događa nešto drugo. Ako ste prošli dobro upravo tamo gde je osoba preko puta vas prošla loše, uspeh odjednom postaje vest koju pažljivo dozirate.
Istraživanje je pokazalo zanimljivu asimetriju. Ljudi su spremniji da priznaju svoj neuspeh nekome ko je upravo saopštio uspeh nego da svoj uspeh saopšte osobi koja je upravo priznala neuspeh. Razlog nije teško razumeti. U drugom slučaju postoji mogućnost da dobra vest dodatno zaboli sagovornika. Zato ljudi pribegavaju čitavom nizu malih komunikacionih strategija. Odlažu saopštavanje dobre vesti, koriste utešne rečenice, gotovo se izvinjavaju zbog sopstvenog uspeha ili odmah nude pomoć. Ponekad samo ćute.
Uspeh može da stvori distancu, neuspeh bliskost
Ovo istraživanje otvara pitanje o načinu na koji se ljudi povezuju i u poslovnom okruženju.
U kulturi u kojoj se mnogo govori o ličnom brendu, samopromociji i potrebi da se pokažu rezultati, lako je pretpostaviti da ljudi u razgovoru prvenstveno upravljaju slikom o sebi. Ali, istraživanje navodi da postoji još jedan snažan motiv: upravljanje tuđim osećanjima.
„Ono što delimo nije samo odraz toga ko smo ili kako želimo da nas drugi vide. To je direktan odgovor na ono što je osoba ispred nas upravo otkrila“, kaže Skopeliti.
Drugim rečima, razgovor nije niz nezavisnih priča. Svaka nova informacija menja ono što će druga osoba biti spremna da kaže.
To može da objasni i zašto priznanje greške ponekad otvara razgovor mnogo brže od nabrajanja uspeha. Kada lider govori samo o pobedama, ljudi oko njega mogu pažljivije birati šta će reći. Kada prizna da nešto nije znao, da je pogrešio ili da mu nešto nije uspelo, šalje drugačiji signal: neuspeh je dozvoljena tema. Tada sagovornici dobijaju prostor da kažu: „I meni se dogodilo.“
A upravo u tim rečenicama često počinju razgovori koji se inače nikada ne bi dogodili.
Ipak, postoji važna granica onoga što ova studija može da kaže. Istraživači su utvrdili šta ljudi odlučuju da podele i zašto to čine, ali nisu proveravali da li takva strategija zaista čini da se druga osoba oseća bolje.
To ostavlja zanimljivu mogućnost: „možda ponekad toliko pokušavamo da zaštitimo tuđa osećanja da skrivamo dobre vesti koje druga osoba uopšte ne bi doživela kao pretnju“, kako je pokazalo istraživanje.
Kada birate između priče o uspehu i priče o neuspehu, ne pitate se samo šta želite da drugi saznaju o vama. Pokušavate da procenite kako će se oni osećati kada to čuju.
