Ako je u istoriji postojao neko koji je celog života postavljao pitanja, tražio odgovore i uzroke svega oko sebe, Aristotel (384-322 p.n.e) je sigurno jedan od takvih. Bio je starogrčki filozof i mudrac, koji je promišljanjima zalazio u svaku poru onog što se zove ljudsko.
Tako se bavio i vrlinom i kao svakom filozofu tog doba, zajednica (država) bila je krajnji cilj i dobro koje treba da funkcioniše zdravo i razumno. A, jedini način je da se čovek kao moralno biće ispolji i obezbedi svoje postojanje u jednoj državi.
Čovek uvek treba da se drži sredine i da izbegava krajnosti, kako suviše tako i premalo. Sredina je ono što propisuje zdrav razum. Ovo je savet i preporuka Aristotela koja se provlači u svakom njegovom sudu o dobru i vrlini i u osnovi je cele njegove nauke.
Bogatstvo i novac
Da bi govorio o vrlini, Aristotel se morao baviti novcem, bogatstvom, velikodušnim ljudima, tvrdicama i ambicijom. Sve su to bile, između ostalog, njegove teme u okviru Nikomahove etike gde je pisao o vrlini. Tako je veliki Aristotel ovako zapisao:
„Sve što se upotrebljava može se dobro i rđavo upotrebiti. Bogatstvo spada u ove upotrebljive stvari. Najbolje upotrebljava jednu stvar onaj ko poseduje vrlinu u odnosu na nju. Prema tome, bogatstvo će najbolje upotrebljavati onaj ko ima vrlinu za rukovanje novcem. To će biti velikodušan čovek.
Upotreba novca je njegovo trošenje i izdavanje, dok bi se primanje i čuvanje novca pre moglo označiti kao sticanje. Stoga se i velikodušnost , to jest plemenita darežljivost, više pokazuje u davanju onome kome treba nego u tome da se oduzima kome treba i ne uzima od koga ne treba. Jer, pozitivnost karaktera se više ogleda u činjenju nego u primanju dobra. To jest, u aktivnom, a ne u pasivnom odnosu prema dobru“.
Nije, dakle, teško uvideti da davanje odgovara činjenju dobra i postupanju koje je saobrazno vrlini.
Aristotel i velikodušni ljudi
Velikodušni su, dakle, po Aristotelu, oni koji daju. Nijednom drugom vrlinom ne zadobijaju ljudi toliko simpatija koliko velikodušnošću, jer takvi ljudi su korisni drugima i time što daju.
Svi postupci saobrazni vrlini su lepi i imaju lepo (u etičkom smislu) za cilj. Tako će i velikodušan i istinski darežljiv čovek davati radi lepog, sa uživanjem ili bar bez žalenja, kako je napisao Aristotel.
Velikodušan čovek neće ni uzeti odakle ne treba, jer takvo uzimanje nije odlika onih koji ne cene novac. Ali, odande odakle treba, iz svojih sopstvenih sredstava, on će uzeti. Ne zato što je lepo, nego zato što je potrebno – da bi mogao da da.
Velikodušan čovek neće ni zanemariti svoju imovinu budući da želi njome da pomogne drugima. Neće ni davati kome bilo da bi imao da da kome treba i kada treba što je plemenito delo.
Za velikodušnog čoveka je karakteristično da ne misli na sebe, pa često ume da pretera u izdašnosti.
Velikodušnost se, naime, na sastoji u količini onoga što se daje nego u spremnosti davaoca koji daje srazmerno veličini imetka. Stoga je sasvim moguće da od dva davaoca bude velikodušniji onaj koji manje daje ako su manja sredstva iz kojih daje.
Ko nije stekao svoje
Aristotel piše da se smatra da su vekodušniji oni koji nisu sami stekli svoj imetak, nego su ga nasledili. „Oni nikada nisu iskusili šta znači nemati. A, sem toga, svakome je draže ono što je sam stvorio za šta su najbolji primer roditelji i pesnici“ pisao je.
„Velikodušnom“, kaže Aristotel, „nije lako da se obogati je nema razvijen smisao ni za zgrtanje ni za štednju. On ima smisao za davanje i zato što novac ne ceni kao takav nego samo zbog davanja koje mu omogućuje.
Zato se sudbini često prigovara da su najređe bogati oni koji najviše zaslužuju da to budu. Pa ipak, to nije bez razloga – ne može neko da ima novca ako se uopšte ne trudi da ga stekne kao što je slučaj i sa svim drugim stvarima“ zapisao je Aristotel u IV knjizi Nikomahove etike.
Na stranputicu će skliznuti čovek koji je sklon rasipnosti. To će se desiti ako ne dobije pravilno vaspitanje. Ali, ako mu se pravilno pokloni pažnja i staranje, on još može izaći na pravi put sredine.
Aristotel i škrtost
Škrtost je po sudu Aristotela, naprotiv, neizlečiva. Izgleda da je ta osobina produkt starosti ili druge nemoći. Izgleda da je mnogo tešnje srasla sa čovečijom prirodom nego rasipnost, jer je mnogo više ljudi koji vole novac nego onih koji se s njim lako rastaju. Inače, tvrdičluk se po Aristotelu, ispoljava dvojako:
- U nedovoljnom davanju
- I preteranom uzimanju.
„Ova druga vrsta tvrdica (lakomaca) preteruje u uzimanju na taj način što uzimaju sve i odasvud, kao na primer oni koji se bave niskim poslovima, podvodači, zelenaši. Svi oni uzimaju odakle ne treba i kako ne treba i svima je, izgleda, odlika prljavo sticanje novca. Spremni su da čak i za ljubav neznantnog dobitka da podnesu sramotu.
One koji, međutim, uzimaju naveliko odakle ne treba i šta ne treba (na primer tirani koji pustoše gradove i pljačkaju hramove), ne nazivamo prosto lakomcima, nego pre rđavim, bezbožnim i nepravičnim.
Varalice, secikese i drumski razbojnici spadaju u lakomce jer su odati nedostojnom, prljavom sticanju novca. I jedni i drugi trpe sramotu radi dobiti, samo što se jedni radi svog plena izlažu najvećim opasnostima, dok drugi stiču na račun svojih prijatelja kojima bi trebalo sami da daju. I jedni i drugi su odati sramnom sticanju i svako takvo sticanje je neplemenito“ pisao je Aristotel o škrticama.
Stvarna supotnost velikodušnosti s pravom se naziva škrtost jer je ona veće zlo od rasipnosti i jer su kod ljudi skretanja u tom pravcu češća nego u pravcu rasipnosti.
Izdašan čovek
Istinski izdašan čovek, kako je mislio Aristotel, sličan je pronicljivom. Može tačno da proceni šta priliči i ume velika sredstva pametno da utroši.
„Izdašan čovek to mora da čini sa uživanjem i ležerno – preterano sitničarenje u računanju je uskogrudost. On mora više da pazi na to kako će što lepše i priličnije stvar da izvede nego koliko će da potroši i kako će što lakše da prođe.
Izdašan čovek mora nužno da bude velikodušan“, kaže veliki mislilac.
Aristotelo i procena vrednosti dela
Nije ista vrednost onoga što se poseduje i onoga što se postiglo, to jest dela. Stvar koja se poseduje ima najveću vrednost ako ima najveću tržišnu cenu, kao na primer, zlato.
A, stvar koja je postignuta, to jest delo, ocenjuje se, naprotiv, po veličini (ili značaju) i lepoti. Ono izaziva divljenje kod posmatrača, a odlika izdašnosti je baš u tome da izaziva divljenje. Prema tome, ako želite, po mišljenju Aristotela, da znate vrednost svog dela, znaćete po tome koliko je to delo značajno.
Ambiciozan čovek
„Duševna veličina (ambicija) upravljena je, kao što i samo ime kaže, ka velikim ciljevima“, govorio je Aristotel.
Ambicioznim čovekom, odnosno čovekom koji poseduje duševnu veličinom, može se smatrati onaj ko se oseća sposobnim za velike stvari i ko to stavrno jeste. Inače, ko sebe tako ceni bez stvarne osnove, taj je uobražena budala, a nijedan nosilac vrline nije uobražen ili nerazuman.
„Onaj koji je dorastao manjim ciljevima, i toga je potpuno svestan, taj je razuman, ali nije ambiciozan (bez duševne je veličine). Jer, ambicija se sastoji u velikim ciljevima, kao što je lepota u visini tela jer mali ljudi mogu biti fini i skladno građeni, ali nikako lepi“ mišljenje je filozofa.
Onaj ko sebe nezasluženo precenjuje, taj je sujetan.
Onaj ko sebe manje ceni nego što vredi je malodušan. Pa, bilo da je u pitanju slučaj kada završava zadatke koje izvršava (velike, prosečne ili beznačajne), a kojima se sam ne smatra doraslim. Najteži su ovakvi slučajevi kad je u pitanju čovek stvarno velike vrednosti. Jer, šta bi taj tek činio kad ne bi imao toliku vrednost?
