Neke statistike kažu da se većina parova sa teško bolesnim detetom pre ili kasnije razvede. Visok procenat razvedenih parova koji su izgubili dete govori o tome da je činjenica da roditelja uvek onaj drugi roditelj podseća na dete koje nije više s njima, jer dete genetski liči na njih. Moje iskustvo kaže da kada u porodici postoji ozbiljno bolesno dete, bitno je da supružnici funkcionišu kao jedno. Ostala deca iz te porodice, koliko god im roditelji bili posvećeni, ispaštaju.
Meni nije delovalo normalno da u svet bolesti uvlačim i drugo, potpuno zdravo dete. Smatrala sam da je moja Ivona to vreme koje je neko drugo dete provodilo gledajući bolesnike i slušajući nimalo privlačne i prijatne razgovore o simptomima infekcija, nuspojavama lekova ili rezultatima krvnih slika može i TREBA i MORA da provede na mnogo kvalitetniji i bezbedniji način. Moj stav je bio da ona kao Milanova sestra uopšte ne mora da prolazi kroz sve one ružne situacije kroz koje smo mi kao roditelji prolazili i da ne sme da nosi veći teret od onog sa kojim se svaki dan suočavala. Sada, kada je posmatram sa njene dvadeset dve godine, što se tiče tog perioda našeg života, mogu slobodno da kažem da mi je savest čista, da sam mirna i da sam je, čini mi se, spasila upravo time što je nisam terala da prisustvuje bolničkim dešavanjima i što je nisam izlagala većoj boli od one koja je dolazila od samog saznanja da je neko njen teško bolestan.
U tim godinama, moj suprug i ja došli smo do mnogih saznanja i nažalost bili primorani da počnemo da učimo ne samo kako da se nosimo sa nečim nezamislivo bolnim i užasno tužnim kao što je smrt deteta, nego smo i saznali kako da se postavimo u teškim momentima jedno prema drugom, i ono što mnogi zanemaruju, a što je izuzetno važno ‒ sami prema sebi. Bilo je trenutaka kada nismo mogli da razgovaramo jedno s drugim, kada je sa strane moglo da izgleda da se uopšte ne razumemo, a u stvari vrlo dobro smo znali da je jedino što nismo mogli da izdržimo tada bila sama pomisao na to da gubimo našeg sina.
Obnavljanje života
