Decenijama je svetska ekonomija funkcionisala uz jednu prilično udobnu pretpostavku: krize dolaze i prolaze, tržišta se poremete, centralne banke i vlade intervenišu, a sistem se pre ili kasnije vraća na put rasta.
Muhamed El-Ehren, nekadašnji predsednik Queens’ College-a Univerziteta u Cambridge-u, danas profesor prakse na Wharton School Univerziteta Pennsylvania, viši globalni saradnik Lauder Instituta, glavni ekonomski savetnik kompanije Allianz i predsednik Gramercy Funds, smatra da takav svet više ne postoji.
Jedan od najpoznatijih ekonomskih savetnika i komentatora globalnih tržišta upozorava da problem današnje ekonomije nije samo u tome što prolazi kroz još jedan težak period. Mnogo veća promena je to što više nije jasno ka kakvom sistemu svet zapravo ide. Doba gotovo neograničene globalizacije, multilateralnih pravila, relativno prihvaćenih granica korišćenja ekonomskih instrumenata u političke svrhe i zajedničkih makroekonomskih ciljeva, prema njegovom mišljenju, završeno je.
Ali novi poredak još nije nastao i možda neće ni nastati u skorije vreme.
U tekstovima koje je nedavno pisao za Project Syndicate i druge ekonomske magazine, El-Ehren zato govori o ekonomiji koja se kreće, menja pravac i pokušava da izbegne prepreke, ali bez jasnog odredišta.
Za kompanije, investitore i vlade to menja gotovo sve.
Ekonomija bez poznatog odredišta
Muhamed El-Ehren dobro poznaje svet o kojem govori.
Upravo pojam „permakrize“ dobro opisuje ono što El-Ehren sada vidi u svetskoj ekonomiji. Permakriza je dugotrajno stanje nestabilnosti u kojem se različite krize smenjuju, prepliću i pojačavaju, bez jasnog povratka u period stabilnosti.
Nekada su ekonomski i finansijski šokovi uglavnom posmatrani kao ciklični poremećaji. Pretpostavljalo se da će posle recesije doći oporavak, posle inflacije stabilizacija, a posle tržišnih turbulencija povratak u ravnotežu. Postojala je kakva takva predstava o odredištu. To odredište bilo je rast BDP-a po stanovniku unutar globalne ekonomije koja će postajati sve povezanija.
El-Ehren smatra da ta pretpostavka više ne funkcioniše.
Geopolitički sukobi, korišćenje ekonomskih odnosa kao političkog oružja, nove tehnologije, promene trgovinskih tokova i ogromne investicije u veštačku inteligenciju istovremeno menjaju sistem. Problem je što niko pouzdano ne zna šta se nalazi na kraju tih promena.
Geografija je ponovo ekonomsko oružje
Prva velika promena koju El-Ehren izdvaja jeste geopolitika.
Period nakon Hladnog rata bio je obeležen idejom da će sve intenzivnija međunarodna trgovina i međuzavisnost smanjivati značaj političkih granica. Danas se događa suprotno. Upravo međuzavisnost koja je trebalo da povezuje države sve češće postaje sredstvo pritiska. Kontrola važnih pomorskih pravaca, energenata, kritičnih minerala, tehnologije i komponenti može državi ili drugom akteru dati ogromnu političku moć. Poremećaji u Ormuskom moreuzu i Crvenom moru, kao i borba za kontrolu lanaca snabdevanja kritičnim mineralima, za El-Ehrena su primeri iste pojave: geografija se ponovo pretvara u ekonomsko oružje.
Nije, međutim, jasno dokle će taj proces otići.
„Bivši britanski premijer Gordon Braun govori o mogućnosti svojevrsne kontrolisane, ograničenije globalizacije. Drugi strahuju od trajno fragmentiranog međunarodnog poretka. Treći se nadaju povratku nekadašnjem modelu globalizacije“ piše El-Ehren i ne tvrdi da zna koji će scenario pobediti.
Kompanije moraju da donose odluke dok odgovor još ne postoji.
„U pravo vreme“ ustupa mesto „za svaki slučaj“
Za biznis posledice su već vidljive. Kompanije su decenijama optimizovale lance snabdevanja prema principu „u pravo vreme“ – potrebne komponente i roba stižu upravo onda kada su potrebne. Takav sistem smanjuje zalihe i troškove i povećava efikasnost.
Ali, funkcioniše najbolje u stabilnom i predvidljivom svetu.
Danas kada pomorski pravac može biti ugrožen, izvoz određene tehnologije zabranjen, uvedene nove carine ili pristup kritičnoj sirovini ograničen, kompanijama više nije dovoljna efikasnost. Potrebna im je sigurnost.
Zato El-Ehren očekuje dalje pomeranje ka principu „za svaki slučaj“ ili stvaranju rezervnih dobavljača, alternativnih ruta i većih zaliha za slučaj poremećaja. Takva otpornost košta. Ali, nepostojanje alternative može koštati mnogo više.
Carine i sankcije više nisu izuzetak
Druga velika promena događa se u ekonomskoj politici.
Carine, sankcije, kontrole investicija i zabrane izvoza nekada su bile instrumenti koji su korišćeni u određenim okolnostima. Danas postaju sastavni deo geopolitičke utakmice.
El-Ehren smatra da njihova sve nepredvidljivija upotreba menja način na koji se kapital raspoređuje širom sveta i potresa međunarodni finansijski poredak. Nacionalna bezbednost sve češće dobija prednost nad ekonomskom efikasnošću. To je posebno važno za kompanije koje donose investicione odluke za narednih deset ili dvadeset godina.
Gde otvoriti fabriku?
Na kog dobavljača se osloniti?
U kojoj zemlji graditi data centar?
Koja tržišta će ostati dostupna?
Koja tehnologija će za pet godina moći slobodno da se izvozi?
Odgovori više ne zavise samo od troškova, produktivnosti i očekivane tražnje. Zavise i od političkih odluka koje je teško predvideti. Ono što su nekada bile relativno stabilne pretpostavke poslovnog sistema postalo je promenljiva.
AI donosi još jednu ogromnu nepoznanicu
Treća promena koju El-Ehren izdvaja dolazi iz tehnologije.
Kompanije ulažu stotine milijardi dolara u data centre, računarsku infrastrukturu i primenu veštačke inteligencije. Investicioni ciklus je ogroman. Ali, postoji problem.
Još nije poznato kada će i u kojoj meri ta ulaganja proizvesti dovoljno velike i dovoljno profitabilne dobitke u produktivnosti. Kompanije se pritom nalaze u neobičnoj situaciji. Mnogi upravni odbori osećaju da jednostavno ne smeju da zaostanu. Ako konkurencija ulaže desetine milijardi u AI, veoma je teško doneti odluku da se ne investira. Tako nastaje trka u kojoj kompanije odobravaju istorijski visoka kapitalna ulaganja iako još nemaju potpuno jasan put do odgovarajućeg prinosa na investirani kapital.
El-Ehren ovde vidi još jedan rizik: Sav taj novac mora odnekud da dođe.
Ogromna privatna ulaganja u AI i infrastrukturu takmiče se za kapital sa ogromnim potrebama država za finansiranjem budžetskih deficita. Rezultat može biti dodatni pritisak na cenu kapitala i kamatne stope.
Zašto sistem još nije ozbiljnije posrnuo?
Ako je toliko rizika istovremeno prisutno, postavlja se logično pitanje: kako svetska ekonomija i finansijska tržišta još uspevaju da izbegnu najveće probleme?
El-Ehren izdvaja nekoliko razloga.
Prvi je američka ekonomija. Njena dinamika, rast i sposobnost stvaranja inovacija predstavljaju jedan od najvažnijih oslonaca globalnog sistema i donekle nadoknađuju strukturnu sporost Evrope i Kine.
Drugi razlog je likvidnost koju je finansijski sistem uspevao sam da stvara čak i posle velikog monetarnog zaoštravanja nakon 2021. Kompanije su raspolagale značajnim novčanim rezervama, pojavili su se novi finansijski instrumenti, a krediti su nastavili da cirkulišu.
Postojali su i fizički amortizeri.
Energetske rezerve i fleksibilna tržišta prerađenih naftnih proizvoda više puta su ublažavala geopolitičke poremećaje u snabdevanju.
Ali El-Ehren upozorava na jednu veoma važnu razliku: Otpornost nije isto što i trošenje rezervi.
Amortizeri se troše
Strukturna otpornost omogućava sistemu da dugoročno podnosi udarce. Rezerve samo odlažu trenutak kada će posledice postati vidljive.
A neki od amortizera koji su poslednjih godina štitili globalnu ekonomiju počinju da slabe.
Zalihe nafte su značajno smanjene. Ni tržišna likvidnost ne može se smatrati neograničenom. Istovremeno rastu državni dugovi, kompanije nastavljaju sa ogromnim kapitalnim ulaganjima, a kamatne stope ostaju više nego što su bile tokom ere jeftinog novca.
El-Ehren zato upozorava da će se pre ili kasnije nekoliko trendova sudariti: ekspanzivna fiskalna politika, velika korporativna ulaganja, rastući dug, finansijska zaduženost i visoke kamatne stope.
To ne znači nužno da predstoji jedna velika kriza. Možda je problem upravo suprotan. Umesto jednog udara posle kojeg sledi povratak u normalnost, svet može ulaziti u period u kojem je nestabilnost sama po sebi normalnost.
Jedna prognoza više nije dovoljna
Za direktore, investitore i donosioce ekonomskih odluka El-Ehren iz svega izvodi konkretnu preporuku: Treba prestati sa strategijama koje zavise od samo jednog očekivanog scenarija.
Tradicionalno poslovno planiranje često počiva na osnovnoj prognozi: očekuje se određena stopa rasta, inflacije, kamata, tražnje ili kursa i zatim se strategija gradi oko tih pretpostavki. Takav način razmišljanja postaje opasan.
El-Ehren umesto toga izdvaja tri sposobnosti: otpornost, agilnost i očuvanje više mogućih opcija.
Kompanija mora biti sposobna da podnese udar, da brzo promeni pravac i ne sme prerano da zatvori alternativne puteve. To može da znači više dobavljača umesto jednog, različite izvore finansiranja, geografski raznovrsnije poslovanje, više tehnoloških opcija ili veće finansijske rezerve.
Efikasnost ostaje važna, ali više nije jedini cilj.
Razlika između pobednika i gubitnika biće sve veća
El-Ehren očekuje da će naredne mesece i godine obeležiti veća ekonomska i finansijska kolebanja. Ali, još važnija bi mogla da bude sve veća razlika u rezultatima.
Između kompanija.
Između industrija.
Između država.
I između različitih vrsta finansijske imovine.
Kada je okruženje stabilno, veliki broj učesnika može relativno uspešno da sledi isti model. Kada se pravila brzo menjaju, sposobnost prilagođavanja postaje konkurentska prednost. Zato neizvesnost za El-Ehrena nije samo pretnja već je i prilika.
Kompanije i investitori koji ranije prihvate da se stari svet neće vratiti mogu da steknu višegodišnju prednost nad onima koji čekaju da se ponovo uspostave poznata pravila.
Nova normalnost je da nema normalnosti
Možda je najvažniji deo El-Ehrenove analize upravo odbacivanje ideje da je sadašnji period samo prelazna faza. Prelaz obično podrazumeva poznatu početnu i završnu tačku. Ovde završna tačka nije poznata.
Nije jasno kako će izgledati buduća globalizacija. Nije jasno gde će se završiti ekonomsko razdvajanje velikih sila. Nije poznato koliko će AI povećati produktivnost niti koliki će biti povrat na stotine milijardi dolara koje se sada ulažu. Nije izvesno ni gde će se dugoročno stabilizovati kamatne stope.
Zato El-Ehren govori o trajnoj tranziciji bez jasnog pravca kao o novoj realnosti.
Za poslovne lidere poruka nije da treba pogoditi šta će se sledeće dogoditi. Naprotiv.
„Najvažnije je izgraditi kompaniju koja ne mora savršeno da predvidi budućnost da bi u njoj mogla uspešno da posluje. Svet u kojem je dovoljno napraviti jednu dobru prognozu i zatim godinama slediti plan možda je završen. A oni koji to prvi prihvate“, smatra Muhamed El-Ehren, „mogli bi upravo u doba najveće neizvesnosti da naprave najveću prednost“.
