U junu 2004. godine, dok je Facebook još uvek bio poznat kao thefacebook.com i praktično funkcionisao kao projekat iz studentske sobe na Harvardu, Mark Zuckerberg rekao je nešto što danas zvuči gotovo proročki.
„Moj cilj je da nemam posao“, izjavio je tada za The Harvard Crimson. Objasnio je da želi luksuz da stvara stvari a da mu pri tom niko ne govori šta da radi ili nameće rokove. Kako je rekao, nikada nije želeo da radi za nekog drugog.
Ove sedmice navršava se 22 godine od lansiranja Facebooka, 4. februara 2004. godine. A kada se pogleda šta je Zakerberg izgradio i kako je to izgradio, jasno je da nije samo ostvario svoju želju.
Mogu bolje i to za nedelju dana
Te 2004. godine Facebook nije bio globalni digitalni plato, niti infrastrukturna osnova interneta. Bio je to jednostavan imenik studenata Harvarda – profili, fotografije i mogućnost da se kolege pronađu po domu, predmetima ili studentskim klubovima. Pristup su imali isključivo korisnici sa harvardskom e-mail adresom.
U isto vreme, administracija Harvarda tvrdila je da radi na sopstvenoj verziji „univerzalnog imenika“ i da će ga lansirati do kraja semestra. Zakerbergov odgovor u studentskim novinama bio je kratak:
„Mogu to da uradim bolje nego oni. I mogu za nedelju dana.“
Tada nije postojao News Feed, dugme Like, Reels, Marketplace, niti ideja društvenih mreža kao načina života. Facebook uopšte nije bio otvoren za druge univerzitete. Taj rani Facebook danas je gotovo nemoguće zamisliti, jer su sve kasnije inovacije – algoritamski fidovi, ekonomija pažnje, optimizacija za angažman – postale standard za ceo internet.
„Danas je kompanija ponovo u fazi „velike opklade“. Ovog puta – na veštačku inteligenciju“ jedan je od komentara analitičara i istoričara digitalnih medija.
Ogromni ulozi, još veća kontrola
Kompanija Meta saopštila je investitorima da očekuje kapitalna ulaganja za 2026. godinu u rasponu od 115 do 135 milijardi dolara, direktno vezana za razvoj AI tehnologija. Istovremeno, osnovni biznis je toliko čvrst da može da finansira ovakve ambicije. Krajem januara 2026. tržišna vrednost Mete iznosila je oko 1,8 biliona dolara, piše analitičar Bil Marfi.
Ali svaka godišnjica Facebooka nosi i neizbežno pitanje: da li je ukupni uticaj pozitivan ili negativan?
„Sa jedne strane, platforma je pomogla ljudima da pronađu zajednice, organizuju društvene pokrete i održe veze preko prostora i vremena. Sa druge strane, normalizovala je svet u kome se sve optimizuje za angažman, konflikt i zavisnost; gde se dezinformacije šire brzinom algoritamske preporuke; i gde su politički i kulturni podsticaji često ozbiljno iskrivljeni“ zaključuje Marfi i i sam priznaje da je pristrasan i da je zahvaljujući Facebook-u vratio u svoj život neke ljude iz mladosti što je bilo nemoguće bez ovakve platforme.
Kompanija bez šefa
Najzanimljiviji deo priče, međutim, vraća na Zakerbergovu izjavu iz 2004. godine.
On nije samo izgradio kompaniju koja ga je učinila nezamislivo bogatim. Izgradio je korporativnu strukturu koja mu gotovo garantuje da nikada neće morati da odgovara nijednom poslodavcu.
Meta ima dvoklasnu strukturu akcija. Zakerberg kontroliše takozvanu Class B akcije sa deset glasova po akciji. Prema izveštajima sa skupštine akcionara 2024. godine, njegova glasačka moć iznosila je oko 61 odsto – dovoljno da kontroliše ishode čak i kada se većina ostalih akcionara ne slaže.
To dovodi do neobične, ali tačne činjenice: Mark Zakerberg nikada nije bio na razgovoru za posao. Nikada nije morao da ubedi nekog drugog da ga zaposli. Nikada nije imao šefa u smislu u kom ga ima gotovo svaka odrasla osoba na svetu.
Veštine potrebne za vođenje malog startapa često nisu iste one koje su potrebne za vođenje zrele, globalne, višebilionske kompanije pod stalnim regulatornim pritiskom. Ali Zakerberg nikada nije imao ni priliku niti potrebu da tu tranziciju napravi u nekoj drugoj organizaciji. Njegov jedini posao ikada bio je: direktor Facebooka.
Ko Zakerbergu danas može reći „ne“?
I tako se otvara pitanje: ko zapravo može da kaže Zakerbergu „ne“? Ili makar: „Možda bi trebalo da razmisliš još jednom.“
Naravno, postoje tržišta, regulatori, konkurencija i realnost. Ali u unutrašnjem, upravljačkom smislu – on je dizajnirao život u kome je najviši oblik odgovornosti ubeđivanje, a ne naredba.
„U procurelom internom mejlu, objavljenom tokom jednog sudskog procesa, Zakerberg je čak razmatrao ideju da se svima izbrišu liste prijatelja i da se mreža „pokrene iznova“, kako bi Facebook ponovo postao kulturno relevantan. Sama činjenica da može da razmišlja o takvom potezu govori mnogo.
Sve nas to vraća na mladića u žutoj majici koji je 2004. rekao za studentske novine:
„Moj cilj je da nemam posao.“
Dvadeset dve godine kasnije, teško je osporiti da je dobio tačno ono što je želeo“ piše Bil Marfi, analitičar koji sve ove godine budnim okom prati Marka Zakerberga.
