Nikada ne brini sam – glavna poruka psihijatra Voldingera

Robert Volding­er je klinički profesor psihijatrije na Harvard Medical School, psihoanalitičar, kao i zen učitelj i praktičar.

Tokom poslednje dve decenije, Volding­er je direktor Harvardove studije razvoja odraslih. Ovo istraživanje, koje traje više od 85 godina, analiziralo je čitave živote 724 porodice kako bi se utvrdilo koje aktivnosti, ponašanja i odnosi doprinose dugoročnom ljudskom blagostanju.

Volding­er je svoju karijeru posvetio proučavanju ovih elemenata i otkrivanju onoga što donosi istinsko ispunjenje životu ljudi.

Autor je više knjiga, uključujući i najnoviju – „The Good Life: Lessons from the World’s Longest Scientific Study of Happiness“ (Dobar život: lekcije iz najdužeg naučnog istraživanja).

Koga zadržite uz sebe?

Većina ljudi misli da je sreća nešto što se postiže: status, novac, uspeh. Istraživanje Roberta Voldingera postavlja intrigantno pitanje:

A, šta ako sreća manje zavisi od onoga što dobijemo, a više od toga koga zadržimo uz sebe?

Oslanjajući se na pomenuto najduže istraživanje života odraslih ljudi, Volding­er prati ljudsko blagostanje tokom osam decenija (od Velike depresije do starosti) prateći ljude koji su počinjali iz radikalno različitih početnih pozicija, kako bi otkrio šta zaista opstaje.

U jednom od svojih predavanja Voldinger je sažeo svoje iskustvo psihijatra, istraživanje i odluke koje ljudi donose tokom života.

Tajna sreće

„Za psihijatriju sam se zainteresovao sasvim neočekivano. Ali, tokom studija medicine shvatio sam da je način na koji ljudski um funkcioniše najfascinantnija stvar koju mogu da proučavam.

Ja sam četvrti direktor Harvardove studije razvoja odraslih i to je najduže istraživanje odraslog života koje je ikada sprovedeno. Sada smo u 85. godini istraživanja. Počelo je 1938. kao dve studije koje čak nisu ni znale jedna za drugu.

Cilj ove studije bio je da se razume šta pomaže ljudima da napreduju kako rastu i razvijaju se. To je bilo neobično, jer se većina istraživanja bavi onim što u ljudskom razvoju krene po zlu, kako bismo ljudima mogli da pomognemo. Ovo je, međutim, bilo istraživanje onoga što ide kako treba: kako deca iz nepovoljnih uslova ostaju na dobrom putu i uspešno se razvijaju. Naravno, veoma privilegovana harvardska grupa trebalo je da bude studija „normalnog“ razvoja mladih odraslih.

Mi proučavamo blagostanje ljudi tokom njihovog života, a naše ključno pitanje glasi:

Ako biste danas mogli da donesete jednu jedinu odluku koja bi povećala verovatnoću da ostanete srećni i zdravi tokom celog života, koju biste odluku doneli?

Većina nas misli da je to povezano sa bogaćenjem ili velikim postignućima, a neki čak veruju da moraju postati slavni da bi imali srećan i zdrav život. Međutim, naše istraživanje, kao i mnoga druga, pokazuje da je ta jedna odluka koja nas najverovatnije vodi ka dugoročnom blagostanju – ulaganje u odnose sa drugim ljudima.

Ljudi u našoj studiji koji su imali najsrećnije i najtoplije odnose bili su oni koji su najduže ostali zdravi i koji su najduže živeli“ ispričao je Robert Voldinger.

Koliko je sreće po kontrolom?

Harvardova studija je pratila iste ljude tokom čitavog njihovog života – od tinejdžerskih dana do duboke starosti. Počela je sa 724 mlada muškarca, a kasnije su uključene i njihove supruge, a potom i deca, tako da naučnici danas prate više od 2.000 ljudi iz tih porodica kroz ceo njihov odrasli život.

„U početku smo prikupljali podatke tako što smo ovim mladićima davali detaljna psihološka i medicinska ispitivanja. Zatim smo odlazili u njihove domove, razgovarali sa njihovim roditeljima, a ponekad čak i sa bakama i dekama. Istraživači su pravili detaljne beleške o tome šta se služi za večeru, kakav je stil discipline u porodici, pa čak i kako izgledaju zavese.

Kasnije smo, kako su se razvijale nove metode proučavanja ljudskog života, uvodili i njih. Počeli smo sa audio i video snimanjima, danas uzimamo krv za DNK analize. Mnoge učesnike smo stavljali u MRI skenere i posmatrali kako se njihovi mozgovi aktiviraju dok im prikazujemo različite vizuelne sadržaje. Dovodimo ih u laboratoriju i namerno ih izlažemo stresu, a zatim posmatramo kako se oporavljaju, kao još jedan način razumevanja blagostanja.

Često se postavlja pitanje: koliko je naše sreće pod našom kontrolom? Za ovo postoje i naučne analize. Psiholog Sonja Ljubomirski procenjuje da je oko 50% naše sreće biološki zadato – verovatno genetski određeno i povezano sa urođenim temperamentom. Svi poznajemo ljude koji su prirodno sumorni i druge koji su vedri bez obzira na okolnosti. Oko polovine naše sreće dolazi iz tog urođenog temperamenta.

Zatim, oko 10% zavisi od trenutnih životnih okolnosti.

Preostalih 40% je pod našom kontrolom. Možemo da utičemo na to. Možemo povećati verovatnoću da budemo srećni tako što ćemo graditi život koji uključuje uslove za sreću“ rekao je Voldinger.

Nikada ne brini sam

Pitanja koja svaki čovek može sebi da postavi o odnosima prilično su jednostavna po rečima psihijatra.

Da li imam dovoljno povezanosti u životu — ili je možda imam previše?

Ako sam povučenija osoba kojoj ne treba mnogo ljudi, da li imam ono što mi je potrebno?

Zatim: da li imam tople i podržavajuće odnose?

Da li imam ljude koji mi „čuvaju leđa“, koje mogu da pozovem i koji bi bili tu u hitnoj situaciji? Jer teška vremena uvek dolaze.

Takođe, šta dobijam iz odnosa? Imam li dovoljno ljudi sa kojima se mogu zabaviti? Ljude koji će mi pozajmiti alat kada treba nešto da popravim ili me odvesti kod lekara kada mi treba prevoz?

„Svi mi imamo brige – o deci, zdravlju, finansijama. Jedna od najboljih lekcija koju sam dobio tokom obuke bila je od mentora koji je rekao: „Nikada ne brini sam.“ Shvatio sam da je to univerzalan savet za život. Kada podelimo brigu sa nekim kome verujemo, razlika u tome kako se osećamo je ogromna.

Iz odnosa dobijamo mnogo toga, i svako od nas može da preispita šta ima i šta bi želeo malo više.

Lekcije o dobrim odnosima

„Naučili smo nekoliko važnih lekcija o dobrim odnosima.

Jedna je da iskustva iz detinjstva zaista imaju značaj. Ona postavljaju osnovu za ono što očekujemo od sveta. Ako smo odrasli uz brižne i pouzdane ljude, to je velika prednost. Ako nismo, često ulazimo u odrasli život sa uverenjem da svet nije bezbedno mesto i da se ljudima ne može verovati.

Druga važna lekcija jeste da iskustva u odraslom dobu mogu ispraviti neka od tih ranih uverenja. Povezivanje sa dobrim partnerom ili prijateljima na koje se možemo osloniti može u velikoj meri promeniti sumornu sliku sveta i odnosa.

Još jedna lekcija je da svi važni odnosi imaju nesuglasice i teškoće. Suočavanje s njima često jača odnos. Normalno je imati neslaganja. Što smo veštiji u njihovom rešavanju, naši društveni svetovi su zdraviji.

Jedna od najvećih lekcija naše studije jeste da nam odnosi pomažu da prebrodimo teška vremena. Učesnici su rođeni tokom Velike depresije, mnogi su učestvovali u Drugom svetskom ratu. Kada smo ih pitali kako su preživeli ta teška razdoblja, svi su govorili o odnosima: komšije koje su delile ono malo što su imale, saborci u rovovima, pisma od kuće.

Mi ljudi smo evoluirali kao društvena bića. Biti zajedno povećavalo je šanse za opstanak. Zbog toga nam je povezanost osećaj sigurnosti, a usamljenost stresor. Ljudi koji su izolovaniji nego što žele da budu, pod većim su stresom. Usamljenost je snažan stresor — i biološki i emocionalno.

Ako nemamo s kim da podelimo stres, ostajemo u hroničnom stanju „bori se ili beži“, sa povišenim hormonima stresa poput kortizola i hroničnom upalom, što vremenom narušava telesne sisteme i povećava rizik od bolesti poput srčanih oboljenja, dijabetesa tipa 2 ili artritisa.

Dobre veze deluju kao regulator emocija. Pokazano je da ljudi koji prolaze kroz stresne medicinske procedure, a drže nekoga za ruku (čak i stranca) ostaju u znatno stabilnijem fiziološkom stanju nego oni koji su sami.

Toksičan odnos je onaj u kome ne možemo da prevaziđemo nesreću, bes i nezadovoljstvo. Hronična ogorčenost i stalne svađe štetne su po zdravlje. Istraživanja čak pokazuju da je ostajanje u izrazito toksičnom odnosu ponekad štetnije nego razlaz.

Na kraju, istraživanja pokazuju da ljudi koji u kasnijem životu imaju sigurne, bliske odnose imaju sporiji pad kognitivnih sposobnosti, dok usamljenost ubrzava propadanje mozga“ poručio je psihijatar Robert Voldinger.