Kada vidite neznanca u nevolji, kako reagujete?
Šta vam prolazi kroz glavu dok razmišljate da li da pomognete toj osobi?
Istraživači, predvođeni psihologom Ričardom Betlehemom sa Univerziteta Kembridž, sproveli su retko istraživanje u stvarnom okruženju i otkrili da je nivo saosećanja kod jedne osobe povezan sa altruizmom (nesebičnom brigom za druge), pa time i da će se uključiti u problem nekog neznanca.
Sedam odsto pomaže
Naučnici su inscenirali situaciju u stilu skrivenih kamera, u kojoj su prolaznici imali priliku da pomognu biciklisti koji je navodno doživeo nesreću.
Bez obzira na izbor koji su napravili, da li su pomogli biciklisti ili ne, istraživači su im se kasnije obratili i tražili da učestvuju u „testu pamćenja“. Bilo je važno da sakriju pravi cilj studije kako bi dobili iskreniju reakciju.
Oni koji su pristali da učestvuju potom su odgovarali na niz pitanja i popunjavali upitnike kako bi se procenio njihov nivo saosećanja, kao i mogući autistični obrasci ponašanja.
Od 1067 prolaznika, oko 7 odsto je zaista pomoglo biciklisti.
Od 55 osoba koje su zatim pristale da učestvuju u studiji, 29 odsto su bili oni koji su pomogli biciklisti.
Saosećanje i altruizam
Analizirajući podatke učesnika, istraživači su zaključili da su rezultati saosećanja povezani sa altruističkim ponašanjem koje karakteriše dobročinstvo i nesebična briga za dobrobit drugih ljudi.
Oni sa višim nivoom saosećanja bili su i oni koji su pomogli biciklisti. Njihov prosečan rezultat saosećanja bio je 56/80, dok su oni koji nisu pomogli imali rezultat 20/80.
„Razlog zbog kojeg su istraživači takođe ispitivali rezultate na spektru autizma jeste ranije istraživanje koje je ukazivalo na to da su ljudi sa više autističnih osobina manje skloni altruizmu. Međutim, novi rezultati nisu pokazali takvu korelaciju. Zapravo, jedna od osoba koja je pomogla biciklisti bila je dijagnostikovana sa poremećajem iz spektra autizma“ u komentaru istraživanja napisao je Betlehem.
Još jedan očigledan, i po rečima istraživača, prilično tužan zaključak iz ove studije jeste da većina ljudi ne zastaje da pomogne neznancu u nevolji. Ali, za one koji imaju više saosećanja može se reći da je veća verovatnoća da to učine.
Šta će čoveku saosećanje?
U jednom od svojih televizijskih nastupa Bil Nej, čuveni promoter nauke, istraživač i mašinac po struci, odgovorio je publici na pitanje „Šta će čoveku saosećanje za druge ljude?“:
„Zašto smo saosećajni?
Zamislite pleme i život ljudi u plemenu. Zamislite kakav bi njihov život bio kada ne bi bilo osećaja za druge, osećaja šta drugi članovi plemena osećaju? Kada jedan ne bi mogao da gleda svet sa stanovišta drugog?
To sigurno ne bi bilo pleme koje uspešno funkcioniše. Ne bi brinuli jedni o drugima. Ne bi između sebe delili zadatke i obaveze, „ti uradi ovo, ja ću ono, ti si dobar u onome, ja sam u ovome“.
To rade i primati sa kojima evolutivno imamo iste pretke. Pate jedni za drugima, komuniciraju, brinu jedni za druge na način sličan ljudskom. Psi vole da su zajedno, miševi i hršci. Pa, ako misle da budu zajedno, moraju da imaju sposobnost da se saosećaju i brinu jedni o drugima.
Što se tiče porekla osećaja empatije, to je pitanje za neurologe i antropologe i druge naučnike.
Ozbiljan sam kad kažem da, ako nam je stalo do drugih i saosećamo se, živećemo bolje živote. Zato je i bitno da veštačka inteligencija koje se razvija ima kvalitete koji znače saosećanje i brigu za druge ljude“
Dve vrste saosećanja
„Zaključak ove studije jeste da će u bilo kojoj instituciji (čak i u ekstremno nehumanim uslovima poput onih pod nacističkim režimom) postojati individualne razlike u načinu na koji ljudi u toj instituciji reaguju, te da se deo te varijacije u ponašanju koje se odnosi na pomoć drugima može objasniti time gde se pojedinac nalazi na dimenziji empatije“, napisali su istraživači.
Po rečima Betlehema, rezultati pokazuju da veći broj saosećajnih osobina predstavlja značajan i pozitivan prediktor altruističkog ponašanja u realnim situacijama. Ovo podržava teoriju da je čin činjenja dobra povezan sa saosećanjem.
Šta motiviše osobu da pomaže drugima? Betlehem piše da uglavnom postoje dve škole mišljenja:
“Prva se zasniva na moralnim pravilima i sistemima. Ova ideja sugeriše da pomažemo drugima jer sledimo pravila koja određuju kada, gde i kome treba pomoći. Na primer, „zlatno pravilo“: postupaj prema drugima onako kako bi želeo da oni postupaju prema tebi. Ova pravila možemo izvesti sopstvenom logikom (ako bi ih svi sledili, svet bi bio bolje mesto) ili ih možemo usvojiti kroz kulturološke, pravne ili religijske norme (Bloom, 2014).
Druga se oslanja na saosećanje kao osnovu morala. Ova teorija tvrdi da je stepen u kojem pomažemo drugima određen našim nivoom saosećanja. Empatija ima dva aspekta:
- kognitivno saosećanje, što je sposobnost prepoznavanja ili zaključivanja o tome kako se druga osoba oseća, uključujući i procenu da li pati
afektivnu saosećanje, odnosno našu emotivnu reakciju na tuđu patnju ili osećanja, koja nas podstiče na akciju (na primer da smanjimo njihovu patnju) (Baron-Koen, 2011)“.
