Što je odluka važnija, to joj obično posvećujete više vremena. Razmatrate mogućnosti, prikupljate informacije, upoređujete prednosti i nedostatke, konsultujete se sa drugima. Ipak, postoji trenutak kada dodatno razmišljanje prestaje da doprinosi kvalitetu odluke i počinje samo da odlaže njen ishod.
Eni Djuk, nekadašnja profesionalna pokerašica i autorka knjiga Quit, Thinking in Bets, How to Decide smatra da bi mnoge odluke trebalo da donosite znatno brže nego što to obično činite. U razgovoru sa za magazin Behavioral Scientist, objasnila je zašto iskustvo nije uvek pouzdan učitelj, kako rezultati mogu da vas navedu na pogrešne zaključke i zbog čega je ponekad najbolje da jednostavno izaberete jednu od mogućnosti.
Njeno polazište je ideja da ljudi nisu naročito racionalni kada odlučuju, čak ni kada znaju koliko su podložni psihološkim pristrasnostima. Svest o sopstvenim slabostima ne znači da ste ih prevazišli. Kao što poznavanje optičke iluzije ne sprečava oči da vas prevare, tako ni poznavanje grešaka u razmišljanju ne garantuje da ih nećete ponoviti.
Zato Djuk manje zanima teorija dobrog odlučivanja, a više pitanje kako da je primenite u svakodnevnom životu i poslu.
Kada je odluka teška, možda je zapravo jednostavna
Jedan od njenih najzanimljivijih saveta odnosi se na vreme koje trošite pokušavajući da pronađete najbolju mogućnost. Djuk koristi primer restoranskog menija. Kada ste već izabrali restoran i izdvojili nekoliko jela koja vam se dopadaju, koliko zaista dobijate time što narednih petnaest minuta pokušavate da ustanovite koje je najbolje?
Najvažniji posao već ste obavili. Odbacili ste ono što ne želite i zadržali prihvatljive mogućnosti. Dalje poređenje često stvara samo privid da možete da dođete do savršenog izbora.
Slično se događa i u poslovnom svetu. Kada između nekoliko dobrih rešenja nema značajne razlike, dodatne analize ne moraju da donesu bolju odluku. Mogu samo da potroše vreme koje biste korisnije upotrebili da sprovedete neko od rešenja. Djuk zato iznosi naizgled paradoksalnu tvrdnju: kada je odluka veoma teška, možda je upravo zbog toga jednostavna.
Naravno, postoje odluke koje su teške zato što nemate dovoljno informacija ili niste sigurni šta vam je zaista važno. Njima treba posvetiti pažnju. Ali, ako se dvoumite između dve podjednako dobre mogućnosti, teškoća izbora može da bude znak da nijedna nema odlučujuću prednost.
Da li ćete posetiti Pariz ili Rim? Ako vas oba grada privlače, gotovo je nemoguće da ozbiljno pogrešite. U takvim situacijama Djuk smatra da bi čak i bacanje novčića moglo da bude razumnije od beskonačnog premišljanja.
Sličnu ideju opisuje pojmom freeroll, preuzetim iz pokera, koji je razmatrala i u radu sa pravnikom i bihevioralnim naučnikom Kasom Sanstajnom. Reč je o odlukama kod kojih je moguća korist značajna, a potencijalni gubitak veoma mali ili nepostojeći. Kada znate da je rizik zanemarljiv, ne morate do kraja da razjasnite svaku neizvesnost da biste postupili.
Zašto dobra odluka može da donese loš rezultat?
Možda najvažnija poruka Eni Djuk odnosi se na način na koji procenjujete sopstvene odluke. Ljudi često zaključuju da je odluka bila dobra ako se završila uspehom, odnosno loša ako je rezultat nepovoljan. Djuk ovu grešku naziva resulting ili procenjivanje kvaliteta odluke isključivo na osnovu njenog ishoda. Međutim, dobar rezultat ne dokazuje da ste ispravno razmišljali, baš kao što neuspeh ne znači da ste pogrešili.
Zamislite odluku koja ima 75 odsto izgleda za uspeh. Čak i kada je donesete na osnovu pouzdanih informacija i razumne procene, u četvrtini slučajeva ishod će biti nepovoljan. To ne čini odluku lošom. Ova razlika posebno je važna u poslovanju, gde se uspeh menadžera često procenjuje prema ostvarenim rezultatima, bez dovoljno pažnje posvećene okolnostima u kojima su odlučivali.
Djuk upozorava i na paradoks iskustva. Iskustvo vam je neophodno da biste učili, ali pojedinačno iskustvo može i da vas zavede. Jedan uspeh može da vas uveri da ste pronašli nepogrešiv način rada, dok vas jedan neuspeh može trajno odvratiti od inače dobre strategije.
Problem je što ljudi ne posmatraju svoja iskustva kao veliku celinu, već reaguju na događaje redom kojim se odvijaju. Ponekad previše menjaju uverenja na osnovu jednog rezultata, a ponekad odbacuju čak i važne informacije zato što nisu u skladu sa onim u šta već veruju. Zbog toga iskustvo samo po sebi ne garantuje mudrost. Presudno je kako ga tumačite.
Najpre saslušajte druge
Postoji još jedna zamka, naročito izražena kada odluke donosite u timu. Kada tražite mišljenje saradnika, često najpre iznesete sopstveni stav. Time, čak i nenamerno, utičete na njihove odgovore. Umesto nezavisnih procena dobijate mišljenja koja su već oblikovana vašim očekivanjima.
Djuk savetuje da najpre saslušate druge, pre nego što im otkrijete svoj zaključak. Tako povećavate mogućnost da dobijete informacije koje vam nedostaju, umesto potvrde onoga što već mislite.
Važno je i da budete precizni. Izraz „vrlo verovatno“ za jednog saradnika može da znači 60 odsto, a za drugog 90 odsto. Oboje mogu da veruju da se slažu, iako zapravo imaju sasvim različite procene.
Najzad, način na koji se u organizaciji određuje odgovornost mnogo utiče na spremnost ljudi da preuzmu rizik. Ako zaposlene kažnjavate za svaki nepovoljan ishod, čak i kada su odluke bile razumne, podstičete ih da biraju ono za šta procenjuju da će biti najblaže sankcionisano. Tako nastaju dve navike koje mogu da uspore razvoj kompanije: zadržavanje postojećeg stanja i priklanjanje većinskom mišljenju.
„Ljude bi trebalo procenjivati prema informacijama koje su imali i načinu na koji su odlučivali, a ne samo prema onome što se na kraju dogodilo. U tome je možda i najvažnija razlika između uspešnog ishoda i dobrog odlučivanja. Ne možete uvek da kontrolišete rezultat, ali možete da unapredite način na koji do njega dolazite.
A ponekad je deo te veštine i sposobnost da prepoznate trenutak kada je razmišljanja bilo dovoljno i kada je vreme da donesete odluku“ napisala je Eni Djuk.
