Selin Ngujen, dizajnerka softvera, godinama je pokušavala samostalno da nadoknadi znanja koja nije stekla tokom studija. Čitala je knjige, pratila predavanja i istraživala oblasti koje su je zanimale, ali je često gubila koncentraciju i brzo zaboravljala pročitano. Tek kasnije je shvatila da problem nije bio u disciplini, već u pogrešnoj pretpostavci da je učenje usamljenički posao.
U eseju objavljenom na platformi Aeon, Ngujen istražuje zašto ljudi često više nauče kroz razgovore, zajedničko istraživanje i razmenu ideja nego kada pokušavaju da znanje steknu potpuno samostalno. Oslanjajući se na istorijska istraživanja, teorije obrazovanja i prijateljstvo dvojice velikih pisaca, Ngujen dokazuje koliko su drugi ljudi važni za intelektualni razvoj.
Njena razmišljanja posebno su zanimljiva za poslovni svet u kojem se profesionalno usavršavanje najčešće povezuje sa individualnim učenjem, dodatnim obukama i sticanjem novih veština. Međutim, nije potpuno tačno da znanje postaje korisnije samim tim što ga ima više. Prava vrednost znanja se često otkriva tek kada se ideje suoče sa pitanjima, drugačijim iskustvima i mišljenjima drugih ljudi.
Znanje se ne stiče samo čitanjem
Istoričar Džonatan Rouz istraživao je kako su se ljudi sa malo formalnog obrazovanja intelektualno razvijali tokom 18, 19. i 20. veka. Njegovo istraživanje otkriva da su rudari, tkači, radnici i kućne pomoćnice stvarali zajednice u kojima su knjige bile samo početak obrazovanja.
U Škotskoj su, na primer, rudari još u 18. veku osnivali biblioteke koje su finansirali zajedničkim članarinama. Uz njih su organizovali susrete na kojima su razgovarali o književnosti, politici, etici i drugim temama. Svaki učesnik mogao je da predstavi određenu ideju, nakon čega bi usledila otvorena rasprava. Nije bilo važno ko ima formalno obrazovanje, a ko ga nema. Cilj je bio da ljudi nauče da razmišljaju, argumentuju i ozbiljno shvataju sopstvene stavove. Takav pristup nije donosio samo nova znanja, već je menjao način na koji su učesnici doživljavali sebe i svoje mogućnosti.
Rouz navodi i primer Frensisa Plejsa, krojača čije se formalno obrazovanje svodilo na jedan pravopisni priručnik. Zahvaljujući čitanju, intelektualnim susretima i razmeni ideja, Plejs je postao društveno angažovan čovek, sindikalni organizator i jedan od pokretača biblioteke koja je svojim članovima omogućavala pristup knjigama i redovnim razgovorima.
Za poslovni svet ova istorijska iskustva imaju savremenu vrednost. Zaposleni koji samo prikupljaju informacije ne razvijaju nužno sposobnost da ih kritički procenjuju. Tek kada svoje ideje izlože drugima, suoče se sa pitanjima i drugačijim mišljenjima, znanje dobija novu dimenziju.
Najbolji mentori ne moraju da imaju sve odgovore
Antropolog Džin Lejv i teoretičar obrazovanja Etjen Venger predstavili su koncept zajednica prakse. Proučavajući različite profesionalne zajednice, zaključili su da se učenje ne odvija samo prenošenjem znanja sa iskusnijeg na manje iskusnog člana. Ljudi u velikoj meri uče kroz zajednički rad, posmatranje, razgovor i međusobnu razmenu iskustava.
Zanimljivo je da su čak i u sredinama sa formalnim odnosom majstora i šegrta istraživači zabeležili relativno malo neposrednog podučavanja. Početnici su mnogo učili jedni od drugih, a ne samo od onih koji su imali više iskustva.
Sličnu ideju zastupao je brazilski filozof i pedagog Paulo Freire. U knjizi Pedagogija obespravljenih kritikovao je tradicionalni obrazovni model u kojem nastavnik poseduje znanje, a učenici ga pasivno primaju. Prema njegovom shvatanju, istinsko obrazovanje nastaje kroz zajedničko istraživanje, postavljanje pitanja i razmenu iskustava.
Klasičar Danijel Volden, koji se bavi proučavanjem i predavanjem antičke književnosti, ovu ideju približava savremenoj nastavi. On smatra da nastavnik ne mora uvek da nastupa kao neprikosnoveni autoritet, već može da bude iskusniji učesnik u zajedničkom istraživanju.
Takva intelektualna skromnost podstiče i druge da postavljaju pitanja bez straha da će pokazati neznanje. U poslovnom okruženju to znači da kvalitetan mentor nije nužno osoba koja ima odgovor na svaki problem. Ponekad je mnogo korisniji onaj ko ume da postavi pitanje koje menja način na koji razmišljate.
Kako su Tolkin i Luis jedan drugom
Jedan od najzanimljivijih primera moći intelektualnog prijateljstva krije se u odnosu dvojice pisaca čija su dela obeležila svetsku književnost.
Kada su se Dž. R. R. Tolkin i K. S. Luis upoznali 1926. godine na Oksfordu, nijedan još nije napisao romane po kojima će postati poznat. Povezalo ih je zajedničko interesovanje za nordijsku poeziju, oblast koja nije bila u središtu njihovih akademskih istraživanja. Tolkin je prethodno pokazao svom mentoru epsku pesmu inspirisanu nordijskom mitologijom, ali nije dobio podršku kojoj se nadao. Mentor mu je savetovao da odustane, pa je odlučio da svoj rad zadrži za sebe.
Kada je kasnije rukopis pokazao Luisu, reakcija je bila sasvim drugačija. Luis ga je ohrabrio, pohvalio određene delove i ponudio konkretne sugestije. Tolkin je kasnije priznao da Luisu duguje nešto što se ne može jednostavno nazvati uticajem. Dugovao mu je ohrabrenje, jer je dugo bio gotovo jedina osoba koja je ozbiljno shvatala njegovo pisanje.
Njih dvojica su počeli da čitaju i komentarišu rukopise jedan drugome, a krug se vremenom proširio na sedam članova. Iz tog intelektualnog okruženja nastala su dva velika književna dela: Tolkinov Gospodar prstenova i Luisove Hronike Narnije.
Zašto je ovo važno za profesionalni razvoj?
U kompanijama se razvoj zaposlenih često organizuje kroz obuke, kurseve i individualne planove usavršavanja. Takvi programi imaju svoju vrednost, ali istraživanja i istorijski primeri koje navodi Selin Ngujen ukazuju na nešto što se lako previdi: znanje se ne razvija samo kroz sadržaj koji usvajate, već i kroz odnose koje gradite.
„Kada postoji prostor za otvorenu razmenu ideja, zaposleni mogu da uče i iz iskustava kolega koji nisu na višim pozicijama. Kada se pitanja ne doživljavaju kao znak slabosti, već kao deo zajedničkog istraživanja, povećava se mogućnost da se prepoznaju problemi i razviju drugačija rešenja.
Isto važi za ljude koji samostalno grade karijeru ili pokušavaju da ovladaju novom oblašću. Knjige i predavanja mogu da pruže temelje, ali razgovori sa ljudima sličnih interesovanja često pomažu da se stečeno znanje poveže, proveri i primeni“ piše autorka.
Ngujen je i sama, godinama nakon fakulteta, pronašla takvu zajednicu na časovima filozofije koje je vodila pesnikinja Zoi Tak. Umesto klasičnog odnosa predavača i učenika, učesnici su zajedno čitali i tumačili zahtevne filozofske tekstove. Razlike u njihovom prethodnom obrazovanju nisu bile prepreka, već prilika da jedni drugima otvore nove perspektive. Kasnije je nastavila da uči kroz književne klubove, razgovore sa piscima i prijateljstva u kojima su razmena ideja i korisne sugestije postale sastavni deo njenog intelektualnog života.
Formalno obrazovanje, uostalom, ne mora da predstavlja završetak intelektualnog razvoja. Za mnoge je tek početak.
Možda se najvažniji deo profesionalnog i intelektualnog razvoja ne događa onda kada pronađete još jednu knjigu, kurs ili predavanje, već kada pronađete ljude sa kojima možete ozbiljno i detaljno da razgovarate o onome što učite.
