Jedno od novijih psiholoških istraživanja sprovedenih među decom, otvara pitanje pameti i inteligencije i pohvala. Iako na prvi pogled nema mnogo veze sa poslovnim svetom, rezultati govore o obrascu ponašanja koji se može prepoznati i među odraslima: potrebi da sačuvate reputaciju osobe koja je sposobna, čak i kada to znači da ćete izbegavati izazove, prikrivati greške ili više brinuti o utisku nego o stvarnom postignuću.
Istraživači sa Univerziteta Hangdžou i Univerziteta u Torontu ispitivali su decu uzrasta pet i šest godina. Nakon prvog matematičkog testa, deca su dobijala različita objašnjenja svojih rezultata. Jednima je rečeno da su uspešna zato što su pametna, drugima zato što su se trudila, dok su preostala dobijala objašnjenja povezana sa srećom ili težinom zadataka. Zatim su dobila znatno teži test i priliku da krišom pogledaju tačne odgovore.
Među decom kojoj je uspeh pripisan inteligenciji čak 64,3 odsto prekršilo je pravilo i pogledalo odgovore iako im je bilo zabranjeno da „zaviruju“ u fascikle sa rezultatima testa. Dakle, varali su što su snimale skrivene kamere. U grupi pohvaljenoj zbog truda to je učinilo 35,7 odsto, a među decom kojoj je rečeno da je prethodni test bio lak svega 21,4 odsto.
Istraživanje, objavljeno u časopisu Journal of Educational Psychology, ne dokazuje da pohvale inteligencije nužno stvaraju nepoštene ljude. Ali, ukazuje na zanimljiv psihološki mehanizam: kada vam neko kaže da ste uspeli zato što ste pametni, sledeći neuspeh može da ugrozi mnogo više od jednog rezultata. Može da ugrozi sliku koju ste stvorili o sebi.
Ko je varao?
Ovako je ukratko opisano istraživanje:
„Istraživanje je obuhvatilo 378 dece uzrasta pet i šest godina, raspoređene u nekoliko eksperimentalnih grupa.
U prvoj fazi deca su rešavala matematičke zadatke, nakon čega su dobijala različita objašnjenja svojih rezultata.
Jednoj grupi od 126 dece ponuđeni su zadaci sa dvosmislenim odgovorima, a zatim im je rečeno da su pogrešila zato što je test bio pretežak, zato što se nisu dovoljno trudila ili jednostavno zato što nisu imala sreće.
Druga grupa, sa 168 dece, rešavala je zadatke sa jasnim odgovorima i dobila potvrdu da je sve uradila tačno. Međutim, objašnjenja uspeha su se razlikovala: „Tačno ste odgovorili zato što ste pametni“, „Zato što ste se mnogo trudili“, „Zato što ste imali sreće“ ili „Zato što je test bio lak“.
Potom je usledila druga faza, u kojoj su deca dobila znatno teži test, predviđen da traje pet minuta.
Istraživač je pre izlaska iz prostorije ostavio list sa tačnim odgovorima na drugom stolu i izričito zabranio deci da ga pogledaju. Skrivena kamera beležila je njihovo ponašanje, jer cilj više nije bio da se utvrdi koliko dobro rešavaju zadatke, već da li će, suočena sa mogućim neuspehom, prekršiti pravilo. Pokazalo se da je upravo među decom kojoj je prethodno rečeno da su pametna bilo najviše onih koji su krišom pogledali odgovore – čak 64,3 odsto, gotovo dvostruko više nego među decom pohvaljenom zbog truda.“
Kada postane važnije da izgledate „sposobno“
Ovaj problem decenijama proučava Kerol Dvek, profesorka psihologije na Univerzitetu Stanford, poznata po istraživanjima „fiksiranog i razvojnog načina razmišljanja“.
Ako inteligenciju doživljavate kao urođenu, gotovo nepromenljivu osobinu, svaki uspeh potvrđuje da je posedujete, a svaki neuspeh otvara sumnju. U takvom odnosu prema sposobnostima greška prestaje da bude sastavni deo učenja i postaje lični poraz. Zato možete početi da birate zadatke u kojima ćete sigurno uspeti, umesto onih kroz koje biste mogli da napredujete.
Nasuprot tome, kada verujete da se sposobnosti razvijaju učenjem, iskustvom i radom, neuspeh ne mora da govori ništa konačno o vašoj inteligenciji. On postaje informacija o tome šta još ne znate.
Dvek je u jednom od svojih eksperimenata ustanovila da je 38 odsto dece pohvaljene zbog inteligencije prikazalo svoje rezultate boljim nego što jesu, dok je među decom pohvaljenom zbog truda to učinilo 13 odsto. U drugom istraživanju, koje je tokom dve godine pratilo 373 učenika, oni sa razvojnim načinom razmišljanja ostvarivali su bolje rezultate iz matematike.
Ovi rezultati postaju posebno zanimljivi kada ih posmatrate iz perspektive poslovne kulture.
U kompanijama se često podrazumeva da najbolji zaposleni imaju odgovore, da uspešni menadžeri ne pokazuju nesigurnost i da dobri lideri moraju da budu u pravu. Međutim, kada reputacija inteligentne i sposobne osobe postane važnija od samog rada, lako se stvara okruženje u kojem je priznanje greške znak slabosti, a postavljanje pitanja dokaz nedovoljnog znanja.
To ne znači da će odrasli reagovati isto kao deca iz eksperimenata. Istraživanja sprovedena među decom ne mogu se neposredno preneti na poslovno ponašanje ali pružaju koristan okvir za razumevanje zašto ljudi ponekad više energije ulažu u očuvanje sopstvenog ugleda nego u preispitivanje odluka. U takvoj atmosferi nije teško zamisliti menadžera koji brani pogrešnu procenu jer je već javno stao iza nje, zaposlenog koji prikriva problem da ne bi delovao nesposobno ili tim koji radije potvrđuje mišljenje nadređenog nego što predlaže bolje rešenje.
Kada morate uporno da dokazujete koliko ste pametni, ostaje vam manje prostora da priznate koliko još možete da naučite.
Najvrednija pohvala možda nije ona koju očekujete
Istraživanja Kerol Dvek ne kažu da inteligenciju treba zanemariti ili da uspeh ne zaslužuje priznanje. Ona pre svega otvaraju pitanje šta se pohvalom zaista nagrađuje – osobina za koju verujete da je nepromenljiva ili proces koji je doveo do rezultata.
Kada nekome kažete da je genije, govorite mu kakav je. Kada ga pitate kako je došao do rešenja, pokazujete interesovanje za ono što je uradio. U prvom slučaju naglasak je na identitetu, u drugom na razmišljanju, učenju i radu.
Za poslovni svet ta razlika može da bude dragocena. Lider koji ceni samo besprekorne rezultate možda dobija zaposlene koji nastoje da izgledaju nepogrešivo. Lider koji pokazuje interesovanje za način na koji su ljudi razmišljali, koje su prepreke savladali i šta su naučili, može da stvori više prostora za razvoj i otvoren razgovor.
Isto važi i za lični odnos prema uspehu. Ako svoju vrednost merite time koliko često ste u pravu, svaka greška postaje pretnja. Ako je merite spremnošću da učite, greška može da bude neprijatna, ali ne mora da bude poraz.
Možda zato najkorisnija pohvala, bilo da je upućena detetu, zaposlenom ili saradniku, nije ona koja potvrđuje koliko je neko pametan.
„Kada prestanete da dokazujete koliko znate, otvara se prostor da naučite mnogo više“ piše Dvek.
