Prema mišljenju Zene Hic, pojam intelektualca je postao iskrivljen. Biti intelektualac nije ono što je prikazano u popularnoj kulturi. Hic veruje da je „prava stvar nešto još izvanrednije, ali i dostupnije svima.“
U preopterećenom, površnom svetu kojim rukovodi tehnologija, u kojem se gotovo sve i svi procenjuju prema korisnosti, gde čovek može da potraži, trajno zadovoljstvo, duboko razmišljanje ili povezivanje s drugima? Iako mnogi oblici dokolice mogu da zadovolje te potrebe, profesor Zena Hic piše da je malo iskustava toliko ispunjavajuće kao unutrašnji život. Nije važno da li je reč o ljubitelju knjiga, amaterskom astronomu, posmatraču ptica ili nekome ko duboko istražuje bilo koju od bezbroj drugih tema.
Zena Hic podseća da je bogat život – život bogat mislima.
Iskrivljena slika intelektualnog života
Danas se čak i humanističke nauke često brane isključivo kroz njihovu ekonomsku ili političku korisnost. Ali, intelektualni životi ljudi imaju vrednost upravo zbog dela koji je „beskoristan“. Obnavljanje unutrašnjeg života ključno je za očuvanje ljudskosti, piše Zena Hic.
I dok svako može imati intelektualni život, ona posebno poziva akademsku zajednicu da se ponovo poveže sa željom za učenjem radi samog učenja i apeluje na univerzitete da se vrate ličnom prenošenju navika uma i srca koje iz ljudi izvlače ono najbolje.
„Nekako smo očarani popularnom mistikom, nekom vrstom holivudske slike intelektualca. Film A Beautiful Mind je savršen primer. Imamo matematičara, genija. On vidi stvari koje niko drugi ne vidi. On je posebna klasa. On nije kao vi ili ja. I mislim da je to iskrivljena slika onoga što intelektualac zaista jeste. Stvarnost je, zapravo, nešto još izvanrednije, ali i dostupnije svima nama“ u jednom od nedavnih predavanja ispričala je profesorka Hic autorka knjige Izgubljeni u mislima: Skrivena zadovoljstva intelektualnog života.
„Živela sam jedno vreme uspešni akademski život. Činilo se da sam na početku ostvarene i velike karijere. Ali, nešto mi tu nije odgovaralo. Doživela sam neku vrstu rane životne krize. Potpuno sam napustila profesiju i živela u manastiru, verskoj zajednici. Želela sam da shvatim šta intelektualni život zaista jeste. Šta je to čitanje, proučavanje i razmišljanje kao praksa?
Aristotel je filozof kog sam mnogo proučavala. On je smatrao da postoji opasnost da naši životi postanu potpuno usmereni ka tzv. „telos“ aktivnostima (telos=cilj), postupcima koji služe kao sredstvo za neki cilj. Kako on to kaže: Rad je radi dokolice, a ne obrnuto“ nedavno je rekla Hic u svom predavanju.
Rad da bi se stiglo do tog „nečeg“
Hic primećuje da ljudi danas teže ka tome da „upadnu“ u način života u kojem stalno nešto rade zarad nečeg drugog, a da nikad zapravo ne stignu do tog „nečeg“.
„Deo mog rada je pokušaj da ljude navedem da razmisle šta je to „nešto“. Šta je to čemu zaista teži sva vaša užurbanost i aktivnost? Koji su to trenuci koji vam zaista znače, kada osetite: E, zbog ovoga sve radim? Bez tih trenutaka, mislim da su svi naši životi besmisleni.
Mene zanima intelektualni život koji nije sakupljački, koji ne pokušava da nešto postigne ili stekne, već jednostavno želi da bude tu gde jeste – u činu razmišljanja. A to izgleda kao nešto sasvim obično većini nas: čitanje, razmišljanje, nagađanje o tome šta pokreće ljude, posmatranje ptica, šetnja u prirodi. To je nešto što pripada vama na ličan, intiman način. To je deo vas samih kome zapravo niko drugi nema pristup.
Uzmimo primer Alberta Ajnštajna, koji uživa ogromnu reputaciju genija, mistiku, raščupanu kosu. Ali zamislimo ga kao mladog čoveka, kasnih dvadesetih, sa ženom i detetom, bez posla, jer je isuviše čudan, isuviše netolerantan prema autoritetima. Ne može da nađe posao. Zaposlen je u zavodu za patente, birokrata je. I, razmišlja o stvarima. Gleda u toranj sa satom, gleda vozove kako prolaze, i tada počinje da dobija uvide u to kako svet funkcioniše.
U pismu koje kasnije piše, zavod za patente naziva „svetovnim manastirom u kom je izlegao sve svoje najlepše ideje“. Tamo je napisao tri rada iz 1905. koji su potpuno transformisali fiziku. Iako mu je bilo uskraćeno mesto u svetu kojem je težio, uspeo je da pronađe prostor gde je mogao da bude ono što jeste i da razmišlja o onome što ga je zanimalo.“
Više „ljudski“ intelektualac
Već neko vreme ljudi nisu navikli da ovako razmišljaju o učenju ili intelektualnom životu – da je to nešto što zavisi od stava pojedinca prema onome što radi. Ne zavisi od njegovog društvenog statusa, bogatstva, rase, pola ili bilo kog spoljnog faktora. To je nešto mnogo dublje i sadržajnije od toga.
Zena Hic podržava ideju da biti čovek nije samo biološka činjenica data rođenjem. Čovek ima sposobnost da raste. „Uvek možemo postati više ljudski. Svuda oko nas, u vrlo običnim mestima, odvija se bogat intelektualni život. To je nešto što imate bez obzira na to šta drugi misle o vama. Imate određenu slobodu, dubinu, snagu i resurse u sebi koje vam niko ne može oduzeti“ rekla je profesorka i pisac Zena Hic podsećajući šta znači živeti intelektualnim životom.
