„Naravno, mudraci svih vremena uvek su govorili isto, a budale, koja su stalno u većini, uvek su radile isto, suprotno od toga. Tako će biti i u buduće” u uvodnom delu svojih tekstova O životnoj mudrosti napisao je Artur Šopenhauer (1788-1860), nemački filozof.
Veoma značajan i danas i u svoje vreme, Šopenhauera istoričari filozofije rado nazivaju najvećim pesimistom koji je presudno uticao na mnoge filozofe i pisce, a prvenstveno na mladog Ničea, Tolstoja, Tomasa Mana, Frojda, Junga. Iako se bavio voljom, večito nezadovoljenim pokretačem sveta i uzorokom svih čovekovih patnji, Šopenhauer u eseju O životnoj mudrosti daje praktične savete kako čovek da uredi svoj život da bi bio srećan koliko je to moguće u ovom svetu patnje.
Živeo je krajem 18. i više od polovine 19. veka i vraćao se na stara i večita pitanja šta je ispunjen život i kako ga postići. Tako i najavljuje duh novog vremena i kroz praktične savete raspravlja o bogatstvu, bogaćenju, o časti, slavi i položaju i sve to pokušava da uredi kako treba da bude da bi čovek živeo ispunjen život.
Šopenhauer, očekivanja i bogatstvo
Šopenhauer u jednom od poglavlja piše da svaki čovek ima horizont očekivanja u pogledu onog što smatra da mu je dostižno. I upravo toliko se prostiru njegovi zahtevi. Kada mu se čini da neki objekt u okviru tih granica može dosegnuti, on je srećan. Kad ne može, on je nesrećan.
„Kada zbog poteškoće u tome ne uspeva, nesrećan je. Sve što se nalazi izvan tog vidokruga nema nikakav uticaj na njega. Zbog toga se siromah ne uzbuđuje što bogati imaju toliko imovine, dok najveći broj bogataša, ako ne uspeju da steknu sve što žele, ne nalaze utehu u bogatstvu koje već poseduju.
Bogatstvo je poput morske vode. Što je više čovek pije, to više postaje žedan. Isto važi i za slavu. Nakon što čovek izgubi materijalno bogatstvo, čim umine prva bol, kod njega se ne primećuje da je njegovo osećanje sreće značajno manje nego ranije. Razlog za to je što je čovek, ukoliko mu sudbina oduzme materijalno bogatstvo, umanjuje svoje zahteve sprem njega“ piše.
Povećavanje prohteva
„Izvor našeg nezadovoljstva leži u našim stalno ponavljanim pokušajima da povećamo prohteve, ne menjajući ga u skladu sa onim što ih onemogućuje. Gledajući čoveka, to nesrećno biće, sačinjeno od mnoštvo potreba, ne treba se čuditi što se u bogatstvu sve više i otvorenije uživa, pa se čak i obožava više od svega ostalog. Danas se i vlast ceni samo kao put ka bogaćenju. Zato i nije čudno što ljudi radi profita žrtvuju i zanemaruju sve ostalo. Ljudima se često prebacuje da su njihove želje uglavnom usmerene ka novcu koji vole više od svega drugog. Naravno, prirodno je pa i neizbežno da čovek voli ono što se u svakom trenutku spremno može pretvoriti u bilo koji predmet naših želja i odovoljiti raznim potrebama“ zapisao je Šopenhauer.
Hrana gladnima, vino zdravima, lekovi bolesnima, krzno onom kome je hladno – to su za Šopenhauera samo relativno dobra. Jedino je novac apsolutno dobro jer ne odgovara samo jednoj potrebi, već potrebama uopšte.
Ono što čovek jeste i što poseduje
Šopenhauer zaključuje i preporučuje da je mudrije čuvati zdravlje i razvijati svoje sposobnosti, nego nastojati da se stekne bogatstvo, „s tim da se ovo ne sme tumačiti u smislu kako treba zanemariti sticanje neophodnih umerenih sredstava“. Ovako objašnjava:
„Pravo bogatstvo, tj. veliko izobilje, malo pomaže našoj sreći. Zato su mnogi bogataši nesrećni, jer se ne razvijaju duhovno niti teže za znanjem i tako nezainteresovani ne stiču sposobnost za umni rad. Ono što bogatstvo može da pruži, pored zadovoljenja, stvarnih i prirodnih potreba, neznatno utiče na naš stvarni osećaj zadovoljstva i sreće. Naprotiv, ovaj osjećaj ometaju mnogobrojne i neizbežne brige u vezi sa održavanjem velikog imetka. Uprkos tome, ljudi se hiljadu puta više trude da steknu bogatstvo nego da se duhovno razviju, iako je jasno da ono što čovek jeste, mnogo više doprinosi našoj sreći nego ono što čovek poseduje. Zbog toga i vidimo kako mnogo ljudi kao mravi neumorno i vredno rade od jutra do večeri da bi uvećali svoje bogatstvo. Takvi ne vide i ne znaju ništa van uske sfere sticanje novca.
Duh im je prazan i stoga neosetljiv na sve ostalo. Njima nisu dostupna viša duhovna uživanja koja uzalud pokušavaju da nadoknade prolaznim čulnim užicima. Ti užici iziskuju malo vremena, ali mnogo novca da ih oni sebi samo ponekad dozvoljavaju.
Na kraju će, ukoliko im se sreća osmehne, rezultat njihovog života biti ogromna hrpa novca koju će ostaviti nasladnicima da je još uvećaju ili potroše. Takav životni izbor, uprkos njihovom ozbiljnom izrazu lica, zapravo je glup, koliko i onaj koji simbolično predstavlja lakrdijaška kapa s praporcima.“
Najbitnije za sreću
Po mišljenju Šopenhauera, za čovekovu životnu sreću najbitnije je ono što ima u samom sebi. Samo zahvaljujući tome, kao po nepisanom pravilu, većina ljudi koja ne mora da se bori sa nemaštinom u suštini su nesrećnici kao i oni koji su na to prinuđeni.
„Njihove prazne duše, plitka pameti, siromašan duh usmeravaju ih da biraju društvo, sebi sličnih, jer sličan se sličnom raduje. S njima kreću u hajku za zabavom i razunodom, najpre tražeći čulna zadovoljstva da bi se na kraju odali razvratu.
Izvor bezmernog rasipništva, zbog koga mnogi bogati naslednici za izuzetno kratko vreme proćerdaju veliki deo nasledstva, nije ništa drugo doli dosada, a ona pak potiče od siromašnog i praznog duha. Zato, mladić spolja bogat, ali u duši siromašan, kad krene u svet, uzalud nastoji da unutrašnje siromaštvo zameni spoljašnjim bogatstvom, odnosno da sve dobije spolja. Takvo unutrašnje siromaštvo na kraju dovodi i do siromaštva u spoljnom svetu.
Čast, položaj, slava
Što se časti tiče, koja takođe zaokuplja misli Šopenhauera, za njom, za tim dobrim glasom, treba svako da teži. Za položajem samo oni koji služe državi, a za slavom veoma malo njih.
Čast se smatra nepracenjivim dobrom, a slava najdragocenijim dostignućem čoveka, poput zlatnog runa za odabrane. Nasuprot tome, samo je budalama više stalo do položaja nego do onog što poseduju.
Ali, što se neprijatelja ljudske sreće tiče, ovako ih Šopenhauer vidi:
„Najopštiji pogled na život ukazuje nam na dva neprijatelja ljudske sreće, bol i dosadu. Ovde treba dodati da što se više oslobodimo jednog od njih, toliko se približavamo drugom i obrnuto. Pa naš život predstavlja jaču ili slabiju oscilaciju između ovo dvoje.
Uzrok tome je što bol i dosada stoje u dvostrukom antagonizmu. Naime, sa spoljašnjeg aspekta nevolja i nemaštine rađaju bol, a blagostanje i izobilje rađaju dosadu. Prost svet se neprestano bori protiv nemaštine, dakle bola, a bogati i ugledni očajnički nastoje da se reše dosade.“
Zlatan je zanat
Oni koji zbog porekla ne raspolažu nikakvim imetkom, ali zahvaljujući nekom talentu imaju mogućnost da zarade mnogo, gotovo uvek umisle da je njihov talenat neprikosnoveni kapital, a dobit koji od njega imaju kamata, tvrdio je nemački filozof. Zbog toga ništa od prihoda ne stavljaju na stranu da sakupe izvesni kapital, već troše koliko zarađuju.
„Takvi najčešće padaju u siromaštvo jer ostaju bez prihoda nakon što im se iscrpi talenat ili se ispostavi da je prolaznog karaktera kao što se to često dešava skoro svim likovnim umetnicima. Pored toga, da bi čovek imao koristi od svog talenta potrebno je da se steknu i neki uslovi, a uvek se može desiti da povoljne okolnosti za to nestanu.
Zanatlije još uvek mogu da postupaju na taj način, pošto se njihovo umeće ne gubi lako, a pre ih mogu zameniti njihovi pamoćnici. Uz to, predmeti koje oni izrađuju zadvoljavaju osnovne potrebe čoveka, pa se uvek traže. I zato je tačna poslovica, zanat je zlata vredan. Ali to ne važi za umetnike i virtuoze i to je razlog zašto se oni mnogo više plaćaju.
Međutim, ni oni ne odvajaju deo zarade na stranu da stvore nekakav kapital, obesno je smatrajući kamatom za svoj talent, te tako srljaju u propast.
Nasuprot tome, ljudi koji su nasledili metak znaju šta je kapital, a šta kamata. Zato se većina od njih stara da ga sigurno investira, ne dira ga, i ako je moguće odvaja na stranu najmanju osminu kamata kako bi bili spremni za eventualne buduće zastoje u poslovanju. Na taj način takvi uglavnom uspevaju da očuvaju svoje materijalno blagostanje. Ovaj nauk ne može se primeniti na trgovce jer njima novac služi kao sredstvo za dalju zaradu, a u neku ruku kao oruđe njihovog zanata. Zato oni nastoje da sačuvaju i da povećaju svoj imetak čak i kad su ga potpuno sami stekli. To je razlog zašto ni u jednom staležu bogatstvo ne predstavlja takvu prirodnu pojavu kao u ovom“ ostalo je zapisano rukom nemačkog filozofa Artura Šopenhauera.
