Da li bogatstvo čoveku daje pravo da odlučuje kako će ga potrošiti ili sa bogatstvom u paketu dolazi i odgovornost prema društvu? To pitanje nije novo. Postavio ga je još krajem 19. veka američki industrijalac Endrju Karnegi, čovek koji je stvorio veliko bogatstavo, najveće njegovog vremena, a potom gotovo sve što je stekao odlučio da vrati društvu.
Njegova čuvena rečenica „Čovek koji umre bogat, umire osramoćen“ danas ponovo dobija na značaju. U trenutku kada je nejednakost u bogatstvu najveća u poslednjih nekoliko decenija, a milijarderi poput Vorena Bafeta, Bila Gejtsa i Pitera Tila vode potpuno različite bitke oko toga šta znači odgovorno raspolagati bogatstvom, Karnegijeva filozofija zvuči iznenađujuće savremeno.
Bogatstvo nije vlasništvo, već poverenje
Kada je 1889. godine objavio esej Jevanđelje bogatstva, Karnegi nije tvrdio da je bogatstvo samo po sebi problem. Smatrao je da uspešni preduzetnici imaju pravo da stvaraju ogromnu vrednost, ali i da novac koji prevazilazi njihove stvarne potrebe više nije isključivo njihova privatna stvar.
Bogati ljudi, pisao je, nisu vlasnici svog bogatstva, već njegovi privremeni čuvari. Njihova dužnost je da ga raspodele još za života, kako bi mogli da vide posledice svojih odluka, isprave greške i usmere novac tamo gde će imati najveći društveni efekat.
Za Karnegija nije bilo dovoljno ostaviti bogatstvo naslednicima ili ga prepustiti fondacijama da ga jednog dana rasporede. Odluku je trebalo doneti za života.
Doba ogromnog bogatstva je tu
Kada je Karnegi pisao esej, Amerika je prolazila kroz period poznat kao Pozlaćeno doba obeleženo eksplozijom industrijskog razvoja i naglim rastom bogatstva malog broja ljudi.
Više od jednog veka kasnije, mnogi ekonomisti smatraju da se istorija ponavlja.
Na primer, prema podacima američkih Federalnih rezervi, najbogatijih 0,1 odsto Amerikanaca danas kontroliše više od 14 odsto ukupnog nacionalnog bogatstva, što je najviši nivo otkako se vodi ova statistika. Ekonomisti Emanuel Saez i Gabrijel Zukman procenjuju da je koncentracija bogatstva danas gotovo dostigla nivo s početka 20. veka.
Nobelovac Pol Krugman ovu epohu naziva čak „hiperpozlaćenim dobom“. Smatra da današnja koncentracija kapitala u pojedinim aspektima prevazilazi vreme u kojem je živeo Karnegi.
Od Karnegijevih biblioteka do Gejtsa i Bafeta
Za razliku od mnogih savremenih milijardera, Endrju Karnegi nije čekao kraj života da odluči šta će biti sa bogatstvom koje je stekao. Tokom osamnaest godina poklonio je oko 90 odsto svoje imovine, finansirajući izgradnju više od 2.500 javnih biblioteka, Karnegi hola u Njujorku i Univerziteta Karnegi Melon.
Njegove ideje su uticale i na Bila Gejtsa i Vorena Bafeta, koji su 2010. godine pokrenuli inicijativu Giving Pledge, pozivajući milijardere da najmanje polovinu svog bogatstva poklone u humanitarne svrhe.
Ipak, između Karnegijeve filozofije i savremenog pristupa postoji bitna razlika.
Karnegi nije verovao u obećanja koja će biti ispunjena posle smrti. Smatrao je da bogatstvo treba raspodeliti dok je njegov vlasnik živ, jer jedino tada može da vidi kakve rezultate donose njegove odluke. Fondacije, porodični fondovi i testamenti za njega nisu bili idealno rešenje. Verovao je da nijedan profesionalni upravnik ne može bolje od samog donatora da proceni gde novac može da napravi najveću razliku.
Koliko je dovoljno dati?
I Voren Bafet i Mekenzi Skot poklonili su desetine milijardi dolara. Ipak, rast vrednosti njihove imovine često je bio brži od iznosa koji su donirali. Paradoks savremenog bogatstva jeste da milijarderi, uprkos rekordnim donacijama, ponekad postaju još bogatiji.
Karnegi je upravo u tome video opasnost. Što se sa donacijama duže čeka, bogatstvo nastavlja da raste, a odluka o njegovoj raspodeli postaje sve složenija.
Sa druge strane nalazi se Piter Til, jedan od najglasnijih kritičara savremene filantropije. On smatra da milijarderi ne bi trebalo da osećaju društveni pritisak da poklanjaju svoje bogatstvo i otvoreno poziva najbogatije ljude sveta da odustanu od inicijative Giving Pledge.
Njegov stav predstavlja gotovo potpunu suprotnost Karnegijevoj filozofiji. Dok je Karnegi verovao da bogatstvo sa sobom nosi obavezu prema društvu, Til smatra da upravo vlasnik ima puno pravo da odluči šta će sa njim učiniti, bez moralnih očekivanja javnosti.
Možda zato Karnegijeva rečenica i dalje izaziva rasprave. Ona nije bila poziv na dobročinstvo, već upozorenje da se najveće odluke ne odlažu. Jer, kako je smatrao, prava sramota nije u tome što je neko postao bogat, već u tome što je do kraja života propustio da odluči kakvu će korist njegovo bogatstvo ostaviti svetu.
