Rimsko carstvo nije imalo centralnu banku. Nije imalo papirni novac. Nije moglo da pritisne dugme i stvori milijarde novih jedinica valute.
Ali je pronašlo sopstveni način da proizvede više novca.
Carevi su jednostavno smanjivali količinu srebra u kovanicama.
Na prvi pogled, denarijus je ostajao denarijus. Na njemu je i dalje bio lik cara. Njegova nominalna vrednost nije se menjala.
Menjalo se ono što je bilo unutra. I upravo je u tome jedna od najzanimljivijih ekonomskih priča antičkog sveta.
Kada državi treba više novca
Problem Rimskog carstva bio je poznat gotovo svakoj velikoj državi u istoriji. Troškovi su rasli.
Trebalo je plaćati vojsku. Braniti ogromne granice. Graditi puteve. Održavati administraciju. Finansirati carski aparat.
Kada prihodi više nisu bili dovoljni, vlast je pronašla prečicu. Umesto povećanja poreza ili smanjenja rashoda, mogla je da promeni sam novac.
Federal Reserve Bank of St. Louis u svom materijalu o inflaciji i padu Rimskog carstva objašnjava upravo ovaj mehanizam. Carevi su smanjivali količinu plemenitog metala u novčićima i dodavali jeftinije metale. Tako je iz iste količine srebra moglo da bude proizvedeno više novčića.
Bio je to antički način povećanja novčane mase.
Od gotovo čistog srebra do pola denarijusa
Promena nije nastala preko noći. U vreme ranog carstva denarijus je bio veoma kvalitetna srebrna kovanica. Za vreme Avgusta sadržaj srebra bio je približno 95 do 98 odsto.
Onda je počelo postepeno kvarenje novca.
Prema podacima koje navodi Federal Reserve Bank of St. Louis, za vreme Nerona denarijus je imao oko 90 odsto srebra. Za vreme Trajana oko 85 odsto. Kod Marka Aurelija procenat je pao na približno 75 odsto.
Pod Septimijem Severom stigao je do oko 50 odsto.
Drugim rečima, novčić je mogao da nosi isto ime i nominalnu vrednost, ali iza njega više nije stajala ista količina plemenitog metala.
Vlast je dobijala više novčića. Građani su dobijali slabiji novac.
Vojska je morala da bude plaćena
Jedan od najvećih razloga za takvu politiku bila je vojska.
Rimski carevi dobro su znali odakle dolazi njihova politička moć. Lojalnost legija bila je pitanje opstanka.
Septimije Sever povećao je vojničke plate sa 300 na 500 denarijusa godišnje. Da bi finansirao veće troškove, dodatno je smanjio sadržaj srebra u novcu.
To otkriva problem koji će se ponavljati kroz ekonomsku istoriju.
Država može nominalno da isplati više. Ali to ne znači da je stvorila više bogatstva.
Ako količina novca raste brže od količine robe i usluga, pritisak se prebacuje na cene.
Antička verzija „štampanja novca“
Današnje centralne banke ne stavljaju bakar u novčanice da bi napravile više evra ili dolara.
Mehanizam je drugačiji. Ali ekonomska paralela postoji.
Rimska vlast povećavala je broj novčića koji su mogli da budu napravljeni od iste količine srebra. Savremeni monetarni sistemi mogu povećavati količinu novca bez ikakvog plemenitog metala u pozadini.
U oba slučaja postoji isto važno pitanje: Koliko novca postoji u odnosu na količinu dobara, usluga i poverenje ljudi koji taj novac koriste?
Federal Reserve Bank of St. Louis rimski primer koristi upravo za objašnjenje veze između obezvređivanja kovanica, povećanja ponude novca i rasta cena.
Ipak, paralelu sa savremenim „štampanjem novca“ ne treba shvatiti doslovno. Današnja inflacija može nastati iz mnogo razloga. Među njima su poremećaji ponude, energenti, plate, fiskalna politika i očekivanja.
Rim je, međutim, pokazao koliko monetarna manipulacija može da postane privlačna kada država ima velike račune koje mora odmah da plati.
Najopasniji trenutak dolazi kada ljudi shvate šta se događa
Obezvređivanje novca ima još jednu posledicu. Menja ponašanje ljudi.
Kada građani shvate da novi novac vredi manje, pokušavaju da sačuvaju kvalitetniji stari novac.
To je poznati ekonomski fenomen: bolji novac nestaje iz svakodnevnog prometa.
U slučaju Rima, stanovništvo je novije i manje vredne kovanice koristilo za plaćanja, uključujući poreze. Starije kovanice sa većim sadržajem srebra čuvane su ili pretapane.
Problem zato više nije samo količina srebra. Problem postaje poverenje. A monetarni sistem bez poverenja postaje izuzetno teško stabilizovati.
Carakala je otišao korak dalje
Car Karakala početkom trećeg veka uvodi antoninijanus. Nova kovanica nominalno je vredela dva denarijusa.
Ali nije sadržala srebra koliko dva stara denarijusa. Prema istorijskim izvorima, količina srebra bila je bliža vrednosti jednog i po denarijusa.
Za državu je računica bila privlačna. Proglasite da nešto vredi dva, iako u sebi nema vrednost dva.
Razlika pripada izdavaocu novca. Ali tržište na duži rok teško možete naterati da poveruje u računicu koju realnost ne potvrđuje.
Kada novac postane skoro bezvredan
Proces se ubrzao tokom krize trećeg veka.
Sadržaj srebra u rimskim kovanicama padao je sve dramatičnije. Antoninijanus, koji je nekada imao značajan sadržaj srebra, u pojedinim periodima praktično je postao bronzana kovanica sa tankim srebrnim slojem.
Inflacija i monetarni haos postali su deo mnogo šire krize carstva. Rim se istovremeno suočavao sa ratovima, političkom nestabilnošću, problemima na granicama i ogromnim državnim rashodima.
- Kako je Rimsko carstvo uništavalo sopstveni novac: Lekcija o inflaciji stara 2.000 godina
- Ušli ste po mleko, izašli sa punim kolicima: Kako trgovci i restorani povećavaju vaš račun
- Prvi veliki berzanski balon: Kako je jedna lala vredela koliko i kuća
- DEČIJI NAUČNI KARAVAN STIGAO U POŽEGU: MALIŠANI KROZ IGRU I EKSPERIMENTE OTKRIVALI TAJNE NAUKE I PRIRODE
- Ove godine za 27% više pregledanih dečjih sedišta na MOL Serbia radionicama
Važno je zato ne napraviti pojednostavljen zaključak. Rimsko carstvo nije propalo samo zato što je pokvarilo svoj novac.
Ali je kvarenje novca pogoršavalo probleme države koja je već bila pod ogromnim pritiskom.
Međunarodni monetarni fond u analizi monetarnih sistema kroz istoriju opisuje obezvređivanje kovanog novca kao zgodan način prikupljanja prihoda za državu. Kratkoročna korist, međutim, dolazila je uz inflaciju, monetarnu konfuziju i gubitak reputacije valute.
To je možda i najvažnija lekcija Rima.
Dioklecijan pokušava ono što će države pokušavati vekovima kasnije
Kada cene izmaknu kontroli, politički odgovor često glasi: ograničimo cene.
Car Dioklecijan je 301. godine doneo čuveni Edikt o maksimalnim cenama.
Ideja je bila jednostavna. Država će odrediti koliko roba i usluge smeju da koštaju.
Ali administrativna odluka nije mogla jednostavno da ukloni uzroke monetarnog problema.
IMF, analizirajući istorijske epizode inflacije, upozorava i na važnu nijansu. Rimska inflacija ne može jednostavno da se poredi sa modernim hiperinflacijama poput onih iz 20. veka. Procene zavise i od toga u kojoj se valuti i robi meri promena cena.
Drugim rečima, Rim jeste važna lekcija o inflaciji.
Ali nije „prva hiperinflacija“ u današnjem ekonomskom smislu.
A istorija denarijusa pokazuje da je upravo poverenje jedna od najvrednijih stvari koje jedna valuta poseduje.
