Piše: Aleksandar Miletić, direktor CinneSPORT i sportski novinar
Ovih dana nije popularno pisati o Nikoli Jokiću (28), osim ako se priča ne vrti oko toga zašto ovog leta neće igrati za reprezentaciju Srbije na XIX svetskom prvenstvu u košarci (25. avgust-10. septembar). Međutim, ovo nije priča o tome. Ovo je priča o Jokićima, njihovom poreklu i odrastanju dečaka koji uopšte nije imao nameru da dokazuje Amerikancima da najbolji košarkaš na planeti (MVP NBA) možde da bude neko ko pobeđuje „glavom” a ne silinom svog tela…
Nikola je kao dečak u Somboru sanjao samo o tome da jednog dana jaše Fantastik Lobela, zbog koga je sa ocem Branislavom odlazio na hipodrom u Suboticu. Taj konj je značio njemu ono što Lionel Mesi znači danas milionima dečaka. Branislav nije imao kud! Morao je sam nekako da sklepa „dres” na kojem je pisalo: Fantastik Lobel…
“Kad je Nikola kao mali išao po hipodromima, pojavio se Fantastik Lobel, u to vreme najbolji konj u Srbiji. Bio je zaljubljen u tog konja. Morao sam onda da mu napravim majicu sa slikom Fantastik Lobela. On je to nazivao dresom i uvek ga oblačio na dan trke. Onda je morao da se slika s tim konjem, a u ono vreme nije bilo današnjih mobilnih telefona”, govori Branislav Jokić s kojim smo proveli jedan prijatan dan na Gradskom hipodromu u Somboru.
Tata, sad možemo da kupimo konja!
O Nikoli Jokiću se mnogo toga zna, pa i o njegovoj ljubavi prema konjima, ali manje je poznato kako se ta iskra ljubavi upalila u njemu i zašto je „Dreamcatcher” (Hvatač snova) bio prva stvar koju je kupio od prvog milionskog ugovora sa Denver Nuggetsima. Za jednog sasvim normalnog momka, bila je to sasvim normalna investicija, koja u današnje vreme deluje – nenormalno! Jer, recimo, Lebron Džejms je od svog prvog ugovora, kada je imao 18 godina, kupio grdosiju od kola Hummer H2. Velika većina mladih sportista od prvih para kupi upravo onakav automobil koji će najbolje ilustrovati njihov meteorski ulazak u svet bogatih. Međutim, Jokić nijednog trenutka nije pokazao ni najmanju želju za tom vrstom dokazivanja…
“Kad je otišao u Ameriku i zaradio neki novac, pozvao me je i rekao: Tata, sad možemo da kupimo konja! To mu je bila prva želja. Onda smo kupili Drimkečera (Dreamcatcher). Tako da Drimkečer kao konj ispunjava neke naše snove u Somboru i okolini, dok Nikola kao vlasnik Drimkečera ispunjava svoje snove u Americi”, govori Branislav Jokić, predsednik Srpskog kasačkog saveza i prvi čovek Gradskog hipodroma u Somboru.
Momak na privremenom radu u Americi
Nikola je prema svom prvom ugovoru u NBA dobio 1,3 miliona dolara za svoju prvu sezonu (2015/16), a u prošloj je imao 33,05 miliona. Prošlog leta potpisao je petogodišnji ugovor sa Denverom za 270 miliona dolara, koji počinje od ovog leta. Prethodnih dana Džejlen Braun je sa Bostonom produžio ugovor (pet godina) za 304 miliona dolara i tako pretakao Jokića koji je, ipak, na prvom mestu tamo gde je to najvažnije: Nagetsi su u junu prvi put u svojoj istoriji postali šampioni najbolje lige na svetu, a on je proglašen za najboljeg igrača finala.
U razgovoru sa Branislavom stekli smo utisak da je Nikola samo „momak na privremenom radu u Americi” i da će se vratiti u Sombor čim okači patike o klin. Uostalom, i sam Nikola stalno ističe da postoji mnogo važnijih stvari od košarke. Kao što su, recimo, porodica, konji ili kupanje sa drugarima u Velikom bačkom kanalu…
“Ovo što je Nikola uspeo u sportskom delu, to izlazi iz nekih normalnih okvira, normalnih ljudi,” kaže Branislav. “Moja snaja, njegova supruga, najzaslužnija je za ono što je on postigao, zato što je uspela da ga održi u normali. Jer mnogi tamo nestanu, izgube se. A on ima neki svoj ritam, to su porodica, konji, kanal – na koji ode da pliva s drugarima kad je ovde, zatim odbojka na pesku… Kad je u Somboru, trenira sa ekipom Džokera.”
Branislav ističe da su Nikolina starija braća, Strahinja (13 godina stariji od njega) i Nemanja (11) u dobroj meri uticali na njegov životni put. Obojica su igrali košarku, Strahinja u Spartaku, a Nemanja u Hemofarmu, u generaciji Darka Miličića. “Njihovo igranje košarke se sigurno odrazilo na Nikolu i na njegovu želju da igra košarku. Još kao bebu sam ga vodio da gleda njihove mečeve i pamtim da je sa cuclom u ustima netremice gledao levo, desno, onako kako se lopta kretala… Još tada je verovatno sve to snimio i poslagao u svojoj glavici…”
Poreklo Jokića
Od somborskog publiciste i zavičajnog istoričara Milana Stepanovića, saznali smo da sivački Jokići potiču od Joke udovice, koja se, sa pet sinova, u Sivac doselila verovatno iz Like ili Dalmacije, oko 1750. godine.
“Sudeći po savremenim genetičkim analizama, sivački Jokići su genetski identični srpskoj ličko-dalmatinskoj porodici Uzelac, a ista im je i krsna slava – Sveti Nikola (starinom, ova porodica je potekla sa prostora Banjana i Pive u Staroj Hercegovini). Po svojoj majci, sinovi udovice Joke i njihovi potomci prozvani su u Sivcu 1760-ih Jokićima i ovo prezime nose do danas, već duže od dva i po veka,” kaže Stepanović.
Branislav je rođeni Somborac, kao i njegovi roditelji. Kaže da ne bi menjao Sombor ni za koji grad na svetu…
“Pobegao sam iz Beograda čim sam završio studije. I sva tri moja sina grade ovde kuće, što znači da će doći ovde da žive čim Nikola završi karijeru… Moja porodica potiče iz susednog sela Sivac koje je u staroj Jugoslaviji slovilo za najveće selo, pošto je imalo više od osam i po hiljada stanovnika. Moji Jokići su, koliko znam, došli sa Čarnojevićima…”
Rekli su o Nikoli Jokiću: Najviši, najdeblji i najbolji igrač
Na pitanje kakav je Nikola kao sin i kako je to biti otac najboljeg košarkaša na svetu, Branislav odgovara: “Nikola je oduvek bio i dobro dete i dobar sin, a to je i danas. Ide ta čuvena priča kako je kao mali bio buca… To je zaista tako bilo. Uvek je pokazivao nešto što nisu mogla ostala deca. Još kao pionira sam ga vodio na neku mini-basket ligu u Novi Sad… On je bio najviši, najdeblji i najbolji igrač. Niko mu ništa nije mogao. Kad je bio malo stariji, u prvom poluvremenu bi dao 30-40 poena, njegov tim povede sa 20 razlike, onda ne bi ni igrao drugo poluvreme. Rekli bismo treneru da nas dvojica žurimo da gledamo konjske trke, a da ovi ostali nastave bez njega meč… Trenerima nije bilo prijatno, ali sam i ja kao otac podržavao tu njegovu odluku, jer su se i meni gledale konjske trke.”
Branislav poručuje ostalim roditeljima da je najvažnije „da se roditelj ne zanese nekim snovima, gde on sebi ispunjava želju a ne svom detetu.” A kad je reč o toj silnoj Nikolinoj ljubavi prema konjima, dodao je i ovo:
“Konjički kasački sport je tradicija u Somboru i na severu Bačke gde je srpski, bunjevački, mađarski narod voleo kasače, fijakere… Tako da sam kao mali zavoleo konje, a onda sam tu ljubav preneo na sinove, gde je to najviše leglo Nikoli koji se toliko zarazio time da je, što mi konjari kažemo – pojeo konjsku dlaku. Još kao mali je dolazio u štalu, čistio je štalu pa onda u školu. Moram da pomenem i njegovu majku Zlatu, iz braka Dalmatinca koji je koloniziran posle II svetskog rata, i majke Bunjevke, a poznato je da su Bunjevci možda i najveći ljubitelji kasačkog sporta, pa je možda i taj gen pokupio Nikola.”
[…] uspela da prvi put od svog osnivanja 1967. godine osvoji prsten na krilima maštovitog Jokića, koji je u trofej Lari O`Brajen ugradio mnoštvo rekorda NBA lige. Neznatan broj bi mogao da […]