Bil Volš (1931-2007) je ušao u istoriju sporta kao trener američkog fudbala, osvajač tri Superbol prstena. Više puta je proglašavan za najboljeg trenera Nacionalne lige američkog fudbala (NFL). Ipak, popularnost nije zaslužio nagradama i brojkama. Za Volša se govori da je bio jedinstven među trenerima i liderima i da je imao neverovatan talenat da proceni i angažuje mlade igrače.
Očekivano, sledeći američku marketinšku tradiciju, mnoge knjige i studije posvetile su se ovom velikom treneru sa namerom da popularizuju veštine i taktike koje je koristio. Stručna poslovna javnost usaglasila se da je Volš najhrabriji trener za koga NFL zna i majstor kada treba da se regrutuju mlade snage.
„Zaposliti mlade snage je najvažnije što vrhunski lideri treba da rade. To je najveći rizik, velika kocka“, govorio je Bil Volš.
Bil Volš i savet kad birate igrače
Volš je u više intervjua pred kraj karijere podelio nekoliko saveta liderima bilo da vode sportski tim, bilo da rade u kompanijama sa hiljadu ljudi. Ovo je nekoliko ključnih za sve koji se suočavaju sa izazovima angažovanja novih ljudi:
- Kada birate ljude, statistika je manje važna od intuicije, posvećenosti i snalažljivosti.
- Zvezda jednog tima može da bude sasvim prosečan igrač u drugom.
- Bitno je da pronađete prave ljude ne samo za važnu i bitnu poziciju, već i za ostale ključne pozicije. Rečnikom jednog NFL trenera rečeno, ’Uvek možete da trenirate kvoterbeka koji obećava, ali isto tako vaš golman mora da zna šta radi još od prvog dana’.
- Neophodno je da što je ranije moguće ispravite greške koje ste napravili dok ste zapošljavali, pa makar i vaš ego trpeo udarce.
Maksimum od svakog igrača
Poznat kao veoma nadaren u procenama mladih igrača, šta mogu i koliko mogu za igru i tim, Volša su često pitali šta je potrebno da bi se od jednog igrača izvukao njegov maksimum? Do kraja karijere Volš je tvrdio da to nije precizna nauka i da je iskustvo jedini učitelj. Postao je trener tek sa 47 godina, pa je bio prinuđen da kao asistent trenerima analizira, procenjuje, da uči da poštuje svaku ulogu u jednom timu i više nego što misli da može. Ima tu i malo sreće, voleo je Volš da kaže.
Ali, ako rad na razvijanju ljudi u timu nije egzaktna nauka, greške su neminovne. Kako se veliki lider američkog fudbala nosio sa tim?
Za Harvard Business Review je rekao:
„Kada birate nove ljude za tim, iznova i iznova morate da se bavite i pogrešnim proračunima. U profesionalnom sportu, ali i u biznisu, osoba koja je najbolja u komunikaciji sa kadrovima je osoba koja prepoznaje svoje greške i najbrže i najefikasnije se nosi sa njima. To može da znači usvajanje dugoročnog pristupa, ali može da znači i oslobođenje igrača.
Recimo, naš draft iz ’86. Tejlor imao je odličnu fizičku prednost, ali nije imao mnogo iskustva u sofisticiranoj igri američkog fudbala. Jednostavno je – pogrešno smo izračunali koliko Tejloru treba vremena da bi zaigrao u NFL-u. Bili smo u njega razočarani. Nije se prilagođavao takmičenju, delovao je zbunjeno i frustirano i izgubio je entuzijazam. Ali, umesto da odustanemo od njega, odlučili smo se za dugoročniji i strpljivi pristup. Čekali smo još jednu godinu da mu omogućimo da sazri i izraste za nivo takmičenja i ulogu koju smo mu namenili. Bio je jedan od najvećih primača u zemlji“, ispričao je trener Volš.
Druga strana medalje je situacija sa Hendersonom, bistrim i artikulisanim šarmerom koji je imao nekontrolisanu naviku da se drogira. Volš je napravio proračunat izbor koji je uključivao veliki rizik kada je Henderson kupljen iz Dalasa.
„Odlučio sam da ga rehabilitujem i negujem kako bih od njega napravio sjajnog beka. I, bila je to moja pogrešna procena. Dao sam mu svaku šansu, ali na kraju sam morao da odlučim da jednostavno sa Hendersonom neće ići. Kada dođete do te tačke, morate biti kontrolisani i dobro planirati povlačenje. Žalite zbog odluke koju ste doneli, sa njom morate da živite i sami da se iz toga izvučete. To je važan aspekt dobrog upravljanja – odluka kako da priznate svoje greške.
Možete da krivite nekog drugog, vaš ego može da vas ubeđuje da ipak s početka niste napravili lošu odluku, možete sve da prikrivate. Nijedan od ovih pristupa ne bi pomogao timu. Tako sam i ja mogao da zadržim Hendersona, ali tada ekipa ne bi postala šampion“, priseća se Volš velike šampionske godine.
Pet kategorija za procenu
Metodologija koju je sa svojim asistentima koristio kako bi procenjivao igrače koje razmatra za tim, činila je pet kategorija u koje su te iste igrače smeštali.
Prva je kategorija igrača koji ne može da promaši.
Druga je kategorija igrača koji će igrati dugi niz godina.
Treća su igrači koji će činiti tim.
Četvrti imaju neku izolovanu specijalnost.
I peti su deo tima koji će pomoći tako što će igrati solidno u rezervnoj ulozi.
„Logično, u svom timu želite što više superzvezda. Što više. to bolje. Ali, razlika između pobede i gubitka krije se u onih 25% vaših ljudi, tačnije u njihovim specijalnostima, orkestraciji veština, načinu na koji se pripremate. Onih 75% do pobede može da obezbedi većina trenera. Tajna je u preostalih 25%“, otkriva Volš za HBR.
Šta je tražio u svakom igraču?
Ono što je Bil Volš kroz celu karijeru tražio u svakom igraču, traži svaki lider bilo kog tima. Ovo je iskustvo trenera Volša:
„To što tražim od igrača je kombinacija više elemenata. Pre svega razvijene prirodne sposobnosti, zatim:
- Takmičarski duh.
- Igrački istorijat – njegova sklonost ka učenju, prihvatanju i primeni naučenog.
- Sposobnost da radi pod stresom.
Zatim, ovo sve treba da provučete kroz splet uloga koje igrač koga birate treba da preuzme. I to radite neprestano. Recimo, u prvoj godini možete mu nameniti jednu ulogu, ali već u drugoj moguće je da će prerasti zahteve i razviće se u nešto drugačijeg člana tima“, rekao je trener.
I, krucijalno što je Volš isticao tokom trenerske karijere je da je najvažnija osobina jednog tima ili kompanije način na koji tretira svoje ljude.
„U fudbalu, gde su česte promene igrača, prodaje i kupovine, baš kao i u svakoj organizaciji, menadžeri su odgovorni za provođenje ljudi kroz ceo sistem. To je emocionalno najteži deo posla. I često su oni koji to rade najnepopularnije osobe u timovima. Ali, lider ovu ulogu mora da igra.
Znam da bi mnogi treneri rađe imali veterane u timu koji sigurno olakšavaju posao. Daleko je lakše sa veteranima sarađivati, lako im je verovati, lakše razumeti, oni znaju unapred šta se od njih traži“, rekao je Volš.
Šta je pobeda?
Na kraju, posle nekoliko decenija trenerskog iskustva Volš svima na liderskim pozicijama savetuje da prihvate da menadžerski posao nije radni sto pun porodičnih fotografija i zidova punih plaketa za lepo ponašanje. Ovaj posao znači usavršavanje u veštinama koje su neophodne za rad sa ljudima.
„Pobeda ne znači biti uvek i u svakoj igri pobednik. Pobeda je igra cele sezone koja je uvek niz poraza, dobijenih utakmica i igrača koji koriste što više svojih potencijala“, za kraj intervjua veliki trener Bil Volš je ponudio svoje viđenje pobede kao konačnog ishoda.
