Iz nepreglednog mora srpske kulturne elite rođene tokom 19. veka, zaslužne za temelje moderne srpske države izdvaja se Čedomilj Mijatović. Među najzaslužnijima je za otvaranje Srbije prema svetu. Cheda (kako se i sam potpisivao na zvaničnim dokumentima) bio je jedan od najvećih srpskih političara, ekonomista, književnika, istoričara i diplomata. Ostaće upamćen i kao liberal ali i osnivač Napredne stranke.
Veliko je pitanje da li postoji neki narod koji tako olako gurne u zapećak zaslužne ličnosti iz svoje bogate istorije kao Srbi. Da li zbog ličnog nemara ili zaostavštine iz doba komunizma kada se svesno okretala glava na drugu stranu od svega što bi moglo da ukaže na veličinu srpskog intelektualnog kora svakako je tema za neku drugu diskusiju. Retki su danas koji bi mogli da nabroje nekoliko značajnih ljudi iz perioda kada se Srbija budila i pokušavala da sebe stavi na novu mapu Evrope.
Stipendista Kneževine Srbije
Čedomilj Mijatović za svoj život ispunjen nebrojenim iskustvima na poljima ekonomije, diplomatije i književnosti može da zahvali svojim roditeljima. Otac Milan, profesor latinskog i istorije u Prvoj beogradskoj gimnaziiji, po zanimanju advokat i majka Rakila Kristina, srpsko-španskog porekla, doselili su se iz Ugarske u Beograd, gde je Mijatović i rođen 1842. Takav porodični pedigre pomogao mu je da 1862. završi prava na Liceju u Beogradu i kao državni stipendista nastavi školovanje u Lajpcigu, Minhenu i Beču. Ekonomsko-političke nauke su možda bile i izbor tadašnjih vlasti jer su želeli da Mijatović posebnu pažnju obrati na rad banaka koje su tada falile Srbiji.
Po povratku u Beograd Mijatović je jedno vreme radio kao profesor u Velikoj školi, a njegova karijera jednog od najvećih diplomata i ekonomista u srpskoj istoriji počinje zvanično 1869. kada postaje načelnik Ministarstva finansija. U isto vreme je postao i neizostavni član diplomatskih misija Kneževine Srbije.
Čedomilj Mijatović, večiti ministar finansija
Najvećim delom karijere Čeda Mijatović je bio Ministar finansija. Iako je od samog starta bio miljenik Obrenovića, pozivan je da učestvuje na državnim funkcijama i za vreme Karađorđevića (ponuđeno mu je mesto patrijarha). Ukupno je na mestu ministra bio u šest navrata u sazivu nekoliko vlada. Stigao je i da dva puta bude ministar spoljnih poslova. Jednako dobro se snalazio i u diplomatiji, ali je njegov rad kao ministra finansija doneo vrlo značajne reforme za Srbiju koja je tada krčila put ka Evropi.
Potpisnik je više zakona koji su reformisali monetarni i privredni sistem države. Najznačajniji je Zakon o kovanju srpske srebrne monete 1873. posle čega se novčani sistem u Srbiji uklapa u sistem međunarodne monetarne konvencije. Lično je Mijatović insistirao da se u skupštini izglasa naziv dinar i za novu, modernu srpsku valutu, po uzoru na srednjovekovni novac kovan u Srbiji. Stoparac, stopar, pa i franak bili su tada neki od predloga poslaničkih grupa. Franak su neki predlagali kao simbol stabilnosti. Tadašnji dinar je i bio izjednačen sa francuskom valutom. Doneseni su i zakoni o pomaganju industrijskih preduzeća. Značajan je u to vreme bio i Zakon o merama 1873. (uvođenje latinskog metričkog sistema) čime je Srbija napustila turski merni sistem.
Upućivanje omladine u osnove trgovine
Vizija koju je imao Mijatović, delom izazvana i kratkotrajnim boravkom u Londonu, za budućnost srpske privrede je bila izvan tadašnjeg vremena. Pisao je književna dela iz oblasti ekonomije.
Jedno od njih „O uslovima uspeha” bilo je namenjeno svima koji su bili spremni da svojom delatnošću doprinesu da Srbija krene putem razvitka. Slobodna trgovina, podsticanje privrede putem povoljnih zajmova uz saradnju države bio je put kojim je želeo da Srbija krene. U svom delu kaže „istorija svih naroda daje dokaze, da je trgovina uvek bila pionir obrazovanosti, pionir materijalnog i moralnog napretka, pionir misli o solidarnosti i bratstvu među narodima”. Ekonomski liberalizam čiji je bio zastupnik, Mijatović je zagovarao i u ostalim knjigama. „Izvod iz političke ekonomije”, „Nauka o državnim finansijama” i „Istorija trgovine” samo su neke studije iz bogatog književnog opusa Čedomilja Mijatovića. Kada je istorija i diplomatija u pitanju, broj objavljenih izdanja broji se desetinama.
Čedomilj Mijatović dopronosi na svim poljima
Pogledi i shvatanje Mijatovića prelazile su i granice Evrope. Na njegovu inicijativu SAD su imenovale svog poslanika u srpskoj kneževini, a nedugo zatim stavljen je i prvi zvanični potpis na trgovinsku saradnju Srbije i SAD. Ugovor oko kojeg su se usaglasili Knez Milan i zvanični Vašington parafiran je 1881. godine. Potpisnici su bili Judžin Skajler, prvi američki poslanik u Srbiji i Čedomilj Mijatović.
Pored ovog ugovora Mijatović je postizao i diplomatske uspehe. Potpisivao je mir sa Bugarima, Austrougare je sprečio da sa svojom policijom kontrolišu ceo tok Dunava. Bio je zaslužan za pokretanje pošte, železnice. Umeo je da izdejstvuje kredite od stranih banaka, a naposletku, najzaslužniji je i za osnivanje Narodne banke (1883) tada osnovane kao privatno akcionarsko društvo pod nazivom Privilegovana Banka Srbije. Nemoguće je nabrojati sve zasluge jednog od najobrazovanijih Srba svog vremena bez ozbiljne publikacije, a kao mamac za buduće generacije koje bi se upustile u takav poduhvat moglo bi biti ordenje sa Mijatovićevih grudi na kojima se između ostalih nalaze Orden Belog orla, Orden Takovskog krsta I reda kao i francuski orden Legije časti.
