Koliko su ljudi okrutni da bi udovoljili autoritetu, pokušao je pre nešto više od 60 godina da utvrdi profesor Univerziteta Yale Stenli Milgram (1933-1984). Sproveo je čuveni (za neke i ne tako čuven) eksperiment kojim je želeo da bolje upozna ljudsku vrstu. Želeo je da utvrdi do koje tačke su ljudi spremni da idu samo da bi zadovoljili autoritete, bili poslušni u izvršavanju njihovih naređenja, pa makar mislili da izdate naredbe nisu ispravne. Milgramov eksperiment je testirao ljudsku poslušnost i u situacijama kada treba povrediti drugo ljudsko biće i biti okrutan.
Milgramov eksperiment je ušao u istoriju. Ostao je, pre svega, kao smeo pokušaj da istraži ’tamnu’ stranu ljudske prirode koja je sposobna da svesno povređuje druge. A u istoriju je ušao i jer je osuđen kao neetički i slični eksperimenti sa ljudima su nakon njega zabranjeni. Na ovo treba dodati i atmosferu nakon, takoreći, tek okončanog Drugog svetskog rata koji je kao i svaki rat na površinu izbacio ljudske slabosti.
Šta je Milgram uradio?
Milgram je želeo da sazna dokle su ljudi spremni da idu kada im neki autoritet naredi da povrede drugo ljudsko biće. Zanimalo ga je da li samo rat i ratni uslovi mogu da iz čoveka izvuku njegovu brutalnu i nasilnu stranu ili za tako nešto ratovi nisu ni potrebni.
Želeo da ispita kako će ljudi reagovati u eksperimentalnim, normalnim uslovima kada im osoba od autoriteta naredi da drugoj osobi daje elektrošokove po zadatim uputstvima. Zanimalo ga je da li će ignorisati lično neslaganje sa datim naređenjima samo da bi bili poslušni.
Rezultati su veoma obeshrabrujući i sam Milgram ih kao takve nije očekivao.
Eksperiment je organizovan tako da su postojale dve grupe. Jedna, koja ’podučava’, traži tačne odgovore na postavljena pitanja i elektrošokovima kažnjava za pogrešne. I, druga koju su činili psiholozi i glumci koji su odgovarali na postavljena pitanja.
Ispitivač iz prve grupe i ’učenik-glumac’ iz druge bili su u razdvojenim sobama. Nisu mogli da se vide, ali su bili povezani mikrofonima. Ispitivač je izgovarao seriju reči tipa ’crveni čekić’ i članu druge grupe dao zadatak da ih upamti. Zatim je nakon niza ovakvih reči tražio od ’učenika’ da odgovori koja je reč bila povezana sa rečju ’crveni’.
Ključno za ovaj eksperiment su elektrošokovi koji su bili kazna za netačne odgovore. Ispitivač je ispred sebe imao tablu sa prekidačima i oznakama u voltaži, od 15 do 450. Kod trećeg prekidača stajala je oznaka ’Opasnost, veliki šok!’, dok su poslednja dva bila samo obeležena sa ’XXX’.
Koliko su ljudi okrutni?
Tako su u toku eksperimenta i pogrešnih odgovora ispitivači iz prve grupe pritiskali prekidače kojima su učenike kažnjavali elektrošokovima. Nisu mogli da ih vide. Čuli su njihove reakcije i bolne uzvike u slučajevima većih voltaža. Što su više grešili, a grešili su jer su to bili glumci za potrebe eksperimenta, bili su kažnjavani jačim elektrošokom. Ispuštali su bolne jauke, pa bi čak odglumili i gubitak svesti usled jakih strujnih udara. Sve je to, naravno bila gluma i ispitivači iz prve grupe to nisu znali. Kada god bi trebalo da sa prve kazne i početnih 15 volti pređu na jače i kada bi se kolebali da li da nastave sa jačom dozom, u sobu bi ulazio ’autoritet’ u belom mantilu. Naredio bi da se ispitivanje i kazna elektrošokovima za netačne odgovore nastave.
Ako ste se upravo zapitali da li biste po naređenju ’belog mantila’ pritisnuli prekidač ’Opasnost, veliki šok!’ ili još gore ’XXX’, moguće je da biste se precenili. Milgram je pokazao da je zapanjujućih 63 odsto ’ispitivača’ bilo poslušno. Nastavljali su eksperiment do kraja iako su slušali bolne krike i molbe da prestanu sa elektrošokovima.
Nisu ovo, po rečima Milgrama, bili odabrani sadisti, već sasvim prosečni i obični ljudi koji su se dobrovoljno prijavili da učestvuju u ovakvom naučnom istraživanju.
Milgramov eksperiment i povodljivost
Milgramov eksperiment je izazvao i lavinu reakcija naučne zajednice i javnosti. Pokrenuo je osude i pitanja da li bi se isti rezultati pokazali i u drugim kulturama, recimo u Australiji. Bez obzira da li ovaj smeli eksperiment dokazuje nešto o ljudskoj prirodi ili ne, nema sumnje da je doneo impresivne rezultate. Naveo je mnoge, kako psiholozi pišu, na nov odnos prema čoveku.
Neosporno je da je Milgram pokazao da je čovekova povodljivost veoma prisutna. Ljudi imaju neodoljivu želju da ugode autoritetu, da se uklope u datu situaciju, da urade šta se od njih traži.
Mnogo je ovde pitanja koja zaslužuju pažnju – od toga da li bi pripadnici neke druge nacije ili naroda drugačije reagovali do toga kako bi na ovakav eksperiment reagovao stanovnik 21. veka. Zabeleženo je da je bilo više replika Milgramovog pokušaja. Bilo je više pokušaja da se pokaže u kojoj su meri ljudi okrutni, pa je čak emitovan i francuski kviz osmišljen po ugledu na Milgramov eksperiment.
Psiholozi pišu da je nakon toliko godina i replika slika u realnosti mračnija od Milgramovih rezultata. Nešto su bolji rezultati kada u sobi za elektrošokove nije jedan čovek, već ih je dvojica ili trojica. Ipak, ovakva vrsta solidarnosti ne utiče na nivo poslušnosti kada je onaj koji ispituje i kažnjava sam. Neki psiholozi čak beleže da je savremen čovek čak popustljiviji i poslušniji nego u Milgramovo posleratno vreme.
Milgramov pokušaj da utvrdi koliko su ljudi okrutni neki će krstiti mračnim, neki realnim. Kako ga god okarakterisali, otvorio je veliki prostor za brigu.
