Verovatno najoriginalniji filmski umetnik posleratne Amerike i najveći filmski nadrealista posle Bunjuela, preminuo je u 78. godini. Dejvid Linč, čovek koga je Paris Review jednom prilikom nazvao „Edvardom Hoperom američkog filma“, mapirao je podsvesno u filmu sopstvenom oniričnom logikom i razumevanjem želje, fantazije i strave.
„Ako ste gledali film i početak filma je bio miran, sredina je mirna, i kraj je miran – kakva je to priča? Potrebni su vam kontrast i konflikt da biste ispričali priču. Priče moraju imati mrak i svetlost, previranja, sve te stvari. Ali to ne znači da režiser mora da pati da bi prikazao patnju. Priče treba da budu pune patnje, ne ljudi“, rekao je jednom prilikom Linč, na komentar The Talks novinara da njegovi filmovi gledaju svet kroz tamne naočare.
Čovečanstvo nije stvoreno da pati, naglasio je. Blaženstvo je naša priroda. Trebalo bi da smo srećni. Potpuno je moguće biti prepun sreće. To je pravo, duboko blaženstvo, biti potpuno budan, srećan u činjenju stvari. A bavljenje stvarima, uživanje u životu, mnogo je intenzivnije kada ovo blaženstvo raste.
Svet je takav kakav si ti
„Postoji izreka: Svet je takav kakav si ti. Možete da nosite tamne prljave naočare, i to je svet za vas. Ili počnete da ronite u sebi i iskusite neograničeni okean čiste svesti blaženstva, kreativnosti, inteligencije, svih ovih korisnih stvari, i počnete da nosite ružičaste naočare. I to je način na koji te svet traži. I postaje bolje“, rekao je jednom prilikom Linč, nakon što se okrenuo transcendentalnoj meditaciji.
Čovek čiji su filmovi i serija Twin Peaks inspirisali mnoge, uključujući Dejvida Čejsa (tvorac serije The Sopranos), Linč je u jednom intervjuu pobrojao svoje filmske heroje – Godara, Felinija, Bergmana, Kjubrika.
„Da li su njihovi filmovi podsvesno uticali na moj rad? Ne znam. Film postoji više od 100 godina i nemoguće je da bilo ko od nas snimi film koji se ne može porediti sa nečim što je bilo ranije. Za mene je Plavi somot Plavi somot, a Prozor u dvorište Prozor u dvorište. Moglo bi se reći da su mi Bulevar sumraka ili Prozor u dvorište dali ideju, ali iako ih volim ili sam inspirisan njima, život je bioskop koji radi 24 sata dnevno. Ideje iz toga proizlaze sve vreme. Teško je reći da je film taj koji izaziva ideje. Sve je to povezano. Milijarde ideja plivaju unokolo, samo ih morate uhvatiti“.
Ideje su kao ribe. Ako dobijete ideju koja vas oduševljava, obratite pažnju na nju i ove druge ribe će plivati u njoj. To je kao mamac. Oni će se zakačiti za to i dobićete više ideja. A ti ih samo upecaš“ pre nekoliko godina rekao je Dejvid Linč za Guardian.
Život može da krene na bilo koju stranu, rekao je 2018. kada je predstavljao svoje polu-memoare Room to Dream.
„Na Zemlji ima preko 7,5 milijardi ljudi i svaki život je drugačiji. Iskočiš iz majke i tvoj život počinje. Toliko stvari se dešava u prvom satu! I to je kao… kako to da neko postaje naučnik? Određene kapije su im otvorene. Život može da krene u bilo kom pravcu. To je glavna stvar.“
Pušači najebu u demokratiji
Linč i cigarete bili su neraskidivo povezani. Iako su mu na kraju došle glave, nije odustao od njih.
„Pušim cigarete a ovo je neprijateljski svet za pušače“, rekao je jednom prilikom za Vulture. „Pušači su kao životinje; isterali su ih napolje. Znam da pušenje nije dobro za čoveka, ali ne verujem u stvar pasivnog pušenja. Ima toliko stvari u vazduhu koje su mnogo gore od dima cigareta. Nakon što sam počeo da meditiram, prestao sam da pušim 21 godinu, ali sam se onda vratio. Tužno mi je što pušenje ne može biti deo života; zakonodavci bi to mogli da omoguće pušačima. Ali ovi zakonodavci su izneli predloge i uvek je bilo više nepušača nego pušača, tako da su u demokratiji pušači najebali“.
Kroz smeh je odbacio vejping kao opciju. „Ne volim vejping. To nikada neće izgledati tako kul kao pušenje cigareta. Džez klubovi su uvek bili zadimljeni, a sada nema dima i atmosfera je drugačija. Bez dima sve jasno vidite u džez klubu i osećate miris urina i piva i znoja. Volim miris duvana“.
Mađioničari ne otkrivaju svoje trikove
Ono što Linč vidi, a zatim stavlja na ekran da ga vidimo, jedna je od velikih enigmi kinematografije, koja je pokrenula hiljadu doktorata na filmskim studijama. Kada reditelj gleda u uređen travnjak, njegov um se uvlači ispod njega do skrivene misterije, misticizma i izopačenosti – vizije koje je pretočio u televiziju i film. I o kojima nije voleo previše da priča ili ih analizira.
„To je osećaj, intuicija. To je ideja u koju ste se zaljubili i trudite se da joj ostanete verni. Vidite način na koji film može da kaže tu ideju, i to je za vas uzbudljivo. Kada nešto završite, ljudi žele da o tome razgovarate. I mislim da je to skoro kao zločin“, objasnio je.
„Film ili slika – svaka stvar je svoj jezik i nije u redu pokušavati da to isto kažete rečima. Reči nisu tu. Jezik filma, bioskop, je jezik na kome počiva i koji se ne može prevesti na engleski. Izgubiće se mnogo.“
Film ili serija su kao magični čin, nastavio je Dejvid Linč, „a mađioničari ne otkrivaju svoje trikove“.
Dejvid Linč i lepota u mračnim stvarima
Atmosferi Linčovih filmova doprineo je njegov rad sa kompozitorom Anđelom Badalamentijem. Od tame Bulevara zvezda do uzvišenog zamaha Tvin Piksa, Anđelo Badalamenti je stvorio zvučni pejzaž koji je pratio viziju reditelja Dejvida Linča. Kompozitor je umro u decembru 2022, a Linč je godinu dana kasnije za BBC Radio 3 Sound of Cinema rekao:
„Čak i u takozvanim mračnim stvarima postoji lepota.“
A muzika Badalametija stvorila je zvučnu arhitekturu koja kao da je proširila fizičke dimenzije ekrana u nešto ogromno i nepoznato. To je ono što je Linč radio bolje od bilo koga: shvatio je da prostor nije samo vizuelan – on je zvuk, emocija, naša podsvest.
Poenta sa „prostorima“ Dejvida Linča je u tome da oni nikada nisu bili samo postavke – oni su sami bili likovi, zamišljeni i disajući entiteti za koje se činilo da postoje nezavisno od priča koje su sadržavali.
Od Grosses Schauspielhausa Hansa Poelciga – ludog genija nemačkog ekspresionizma – koji se pojavio u prestonoj dvorani Dine, preko Crvene sobe u Tvin Piksu do barova Plavog somota, sve su to sobe, prostorije u istoj ogromnoj međusobno povezanoj ukletoj kući američke psihe. Dejvid Linč nam nije samo pokazivao ove prostore – pokazivao nam je kako nas prostori oblikuju, proganjaju, definišu.
