Slavoj Žižek o ljudskoj zabludi – želja, sreća i smisao

Slavoj Žižek (74) je slovenački filozof, sociolog, psihoanalitičar i pisac. Poslednjih deset godina na listama je najčitanijih, pa ga neki mediji i potpisuju kao ’selebriti filozof’. Žižek je pre svega kritičar svih pojava utiču na ljudsku egzistenciju u svakom smislu. Velikoj popularnosti Žižeka doprinela su njegova energična izlaganja, govor toka svesti i analitičnost koja je izuzetno potkovana poznavanjem ljudske prirode i društvenih pojava.

Ideje Slavoja Žižeka su preporuka ako ste zainteresovani za rad i kritičke osvrte savremenih mislilaca. A, ako ste pre za pisanu reč, Žižek je plodan pisac i prevođen je na srpski. Kao i svaki filozof za primer, bez obzira na opredeljenje i ideje u koje veruje, Žižek je majstor pitanja i ispunjava zadatak da čitaoce navodi da preispituju svoje stavove.

Slavoj Žižek o želji i sreći

Tako se Žižek bavio i temom sreće koja se ne može preskočiti poslednju deceniju pre svih.

Žižek tvrdi da sreća nije onakva kakvom se čini. Ako nešto želite, to je verovatno zato jer mislite da ćete ukoliko dobijete to željeno doći i do sreće. Ali, po mišljenju Žižeka, vrlo je moguće da je dobiti željeno u stvari jedan od najgorih načina da dođete do sreće.

„Mi zapravo ne želimo ono što mislimo da želimo“, kaže filozof.

Kao psihoanalitičar Žižek se bavi i željom i pojmom sreće. Ako mislite da ćete biti srećni ako, recimo, dobijete unapređenje, to baš i nije tako. Kada dođete do toga što želite, ne zadovoljavate želju na način kao što zadovoljavate osećaj gladi.

„Želja samo želi da želi. Ako svoju ideju o sreći zasnivate na ispunjavanju određenih želja, nikada nećete doći do toga da se osećate zadovoljnim“, mišljenje je Žižeka. Kao i mnogi savremeni psiholozi koji pod srećom ne podrazumevaju ’stanje’ i Žižek zastupa ideju da je to proces. Jer, i ako dostignete stanje sreće, da biste ovo stanje prijatnosti zadržali, na tome ćete morati na radite. Dakle, u pitanju je proces. Filozofskim rečnikom rečeno, baš kao što u prirodi ništa ne stoji, tako se i sreća menja i nije stanje.

Ako nema sreće, šta je onda u pitanju?

Žižek ističe da je tradicionalno razumevanje sreće hedonističko. Po ovom stanovištu, zadovoljstvo je cilj kao i izbegavanje bola. Nastojanje da prijatna osećanja budu stalna, nemoguće je i neetično, kako piše Žižek. Ovakav pogled na sreću ne utiče na viđenje mnogih situacija.

„Na primer, kada kreativni ljudi dobiju inspiraciju dok rade na projektu, često su spremni da trpe patnju zbog svoje umetnosti. Pitanja kao što je: Da li ću se osećati prijatno dok radim?, ne padaju im na pamet“, kaže Žižek.

Ideja da je svako spreman da se odrekne osećaja prijatnosti i zadovoljstva sve dok oseća da nešto radi zbog smisla, nije nova. Viktor Frankl (logoterapija) se uvek uzima kao primer psihijatra koji je u prvi plan navodio potragu za smislom (Zašto se niste ubili?, U potrazi za smislom). To je za njega osnovni pokretač. Sreći tu nije mesto. Žižek podržava ovakav stav i odbacuje hedonizam – raditi i živeti zbog smisla važnije je za čovekovo zadovoljstvo od želje za bilo čim.

Dalje u prošlost

A, ako bismo se vratili još dalje u prošlost, i Aristotel je insistirao na smislu i svrsi. Nije govorio o sreći kao željenom stanju u savremenom smislu. Za njega je to stanje eudaimonia ili ’dobar život’, ’blagostanje’. Kada neko dostigne Aristotelovu udaimoniu, nije obavezno da će se osećati srećno kako to danas većina razume. Ali, zato će imati osećaj da živi sa smislom, da ispunjava aktivnosti koje služe smislu i svrsi i to ne mora da bude ispraćeno osećajem prijatnosti. Žižeku je blisko ovakvo razmišljanje i ujedno ne savetuje da treba slepo slediti potrebu za nečim. Postoji nešto više i vrednije od hedonizma.

Žižekovi vicevi

Od filozofa se generalno ne očekuje da budu duhoviti u raspravama i promišljanjima. Žižek je redak primer, pa je čak objavio i knjigu sa vicevima. Teme koje ga zaokupljaju celu karijeru, od komunizma, kapitalizma, Marksa, slobode i religije do psihoanalize, filma i umetnosti, obrađivao je i kroz viceve i sabrane objavio pre nekoliko godina.

Jedan ’klasično žižekovski’ zapisan je ovako:

Nakon što je Jurij Gagarin, prvi kosmonaut, posetio svemir, primio ga je Nikita Hruščov, tadašnji generalni sekretar Komunističke partije i rekao mu u poverenju:

„Znate, druže, da sam gore na nebu video boga i anđele. Hrišćanstvo je u pravu!“

Hruščov mu kroz šapat odgovori:

„Znam, znam, samo ćuti. Ne govori nikome o ovome.“

Naredne sedmice Gagarin je posetio Vatikan. Primio ga je papa i Gagarin mu se poverio:

„Znate, sveti oče, bio sam gore na nebu i video da nema ni boga ni anđela.“

„Znam, znam, prekinuo ga je poglavar. Ćuti. Nikome ne govori o tome“.

Jedan od aktuelnih i danas je vic o bogatašu koji je šetajući gradom rekao svom asistentu:

„Skloni ovog jadnog prosjaka. Toliko sam osetljiv da ne mogu da podnesem ljudsku patnju!“

Ako vam ne ide sa filozofskim štivom, teorijom društva i kritikama, sa idejama Slavoja Žižeka možete se upoznati i kroz viceve.