Pre 30 godina japanski biolog Tošijuki Nakagaki je bio posebno inspirisan i na pamet mu je pala neobična ideja.
Nakagaki, „tihi“ istraživač, kako ga nazivaju u naučnim krugovima, koji proučava plesni ili buđ i ameboidne organizme, posmatrao je bića koja na Zemlji postoje gotovo milijardu godina. Nemaju mozak, nemaju nervni sistem, niti bilo šta što savremeni čovek povezuje sa pojmom inteligencije.
Ipak, dugogodišnja posmatranja dovela su ga do zapanjujućeg zaključka: buđ je inteligentna. Može da rešava probleme, snalazi se u složenim uslovima i donosi odluke. Ponaša se kao da poseduje neku vrstu uma, iako je jasno da ga nema.
Devedesetih godina ovakva ideja graničila se sa naučnom jeresi. Dominantna paradigma tvrdila je da je inteligencija isključivo proizvod mozga i neurona. Nakagaki je, međutim, postavio drugačije pitanje:
Ako je za inteligenciju potreban mozak, zašto se organizmi bez mozga ponašaju kao da ga imaju?
Eksperiment koji je promenio pogled na inteligenciju
Da bi proverio svoju hipotezu, Nakagaki je osmislio eksperiment koji danas deluje gotovo kao parabola.
Na velikoj gel ploči rekonstruisao je geografiju regiona Kanto u Japanu. Zrna ovsa predstavljala su velike gradove – Tokio, Jokohamu, Čibu i Saitamu. Svako zrno bilo je izvor hranljivih materija.
Zatim je u „Tokio“ postavio Physarum polycephalum, žutu sluzavu plesan, i ugasio svetlo.
U početku se organizam širio haotično. Ali ubrzo se pojavio obrazac: nepotrebni putevi su nestajali, korisni su se zadebljavali, mreža je postajala sve efikasnija.
Za samo 24 sata plesni su rekonstruisale tokijski železnički sistem, mrežu koju su ljudi projektovali čitav vek. Kako je Nakagaki naveo, bez mozga. Bez svesti. Bez planiranja.
Šta je zapravo inteligencija?
Ako biste se osvrnuli da komentare iz naučničkih redova ili onih „prosečnih“, privuklo bi vas stanovište da Nakagakijev rad ruši jednu od ljudskih najčvršćih pretpostavki – inteligencija mora da liči na ljudsko mišljenje.
U trenutku kada svet opsesivno govori o veštačkoj inteligenciji, bilijardama i trilionima uloženim u računarske centre i superinteligentne mašine, retko publika zastane da bi postavila pitanje:
Šta je uopšte inteligencija?
Opasnost, kako sugeriše ova perspektiva, nije u tome što mašine postaju previše pametne, već u tome što je naše razumevanje pameti postalo preusko i antropocentrično.
Život na Zemlji opstaje milijardama godina zahvaljujući oblicima inteligencije koji ne liče na ljude: šume koje razmenjuju hranljive materije, voda koja pronalazi put, ekosistemi koji se prilagođavaju bez centralne kontrole.
To su spori, stabilni i održivi sistemi. Zapravo su sušta suprotnost savremenoj fascinaciji brzinom i stalnom promenom.
Mudrost trajanja
„U toj slici sveta čak i kamen dobija novo značenje. Nazivati nešto „glupim kao kamen“ možda je pogrešno: kamen poseduje osobinu koju ljudi teško savladavaju — ne samouništava se. Traje. Ostaje stabilan. Ne ulazi u haos. Možda je upravo trajnost suštinskiji oblik inteligencije od brzine“ pročitaćete neki od komentara.
Ova priča koja dolazi iz laboratorije i hipoteze jednog naučnika, nalazi primenu u svakodnevnom životu. Radi se o inteligenciji koja nije zasnovana na računanju, već na povezanosti. Ne meri se brzinom obrade informacija, već „kvalitetom“ prisustva u trenutku.
Možda, zapravo, mudrost ne dolazi godinama. Možda je ljudi poseduju na početku dok je odrastanje spor proces da se ona „zaboravi“ – jedna je od pretpostavki na koju navodi istraživanje Nakagakija.
Lekcija za ovo vreme
Ako čovečanstvo želi dugoročno da opstane, moraće da proširi jezik kojim opisuje inteligenciju. Moraće da proširi značenje ove reči. Ne radi se samo o karakteristici ljudi i mašina koje liče na ljude, već i o prirodnim sistemima koji nadživljavaju ljude.
Jer najviši oblik inteligencije možda nije mišljenje. Možda je samo biti prisutan – jedno je od sažetijih tumačenja Nakagakijevih nalaza.
