U mnogim evropskim gradovima prizor biciklista koji usred zime koriste bicikl kao prevozno sredstvo nije realnost. Može biti samo neka dekorativna ilustracija. Ali, u Skandinaviji to nije izuzetak već rutina. I kad je sneg, minus, zaleđene ulice, ljudi i dalje do posla vrte pedale.
Kako pokazuje istraživanje koje navodi profesor Til Koglin sa Univerziteta u Lundu, značajan deo stanovništva u Švedskoj i Norveškoj nastavlja da koristi bicikl i tokom najhladnijih meseci, dok u Kopenhagenu većina biciklista ne odustaje ni zimi.
Na prvi pogled, objašnjenje se traži u mentalitetu, u navodnoj otpornosti na hladnoću ili disciplini koja se pripisuje severu Evrope. Ali, to nije sve.
Nije stvar u mentalitetu, već u izboru
Ljudi ne voze bicikl po snegu zato što su izdržljiviji, već zato što im je to i dalje najefikasniji način da se kreću kroz grad. Kada je infrastruktura dobro postavljena, izbor postaje logičan, a ne herojski.
U gradovima poput Lunda ili Kopenhagena, biciklističke staze nisu dodatak urbanom prostoru, već njegov osnovni deo. One su odvojene od saobraćaja, jasno označene i, što je ključno, redovno održavane. Zimi to znači da se čiste i tretiraju gotovo istim prioritetom kao i putevi za automobile.
Istraživanja pokazuju da je stanje podloge najvažniji element u odluci da li će neko voziti bicikl. Ako su staze očišćene i stabilne, ljudi ih koriste bez obzira na vremenske uslove. Ako nisu, bicikl nestaje iz svakodnevnog života.
Skandinavski gradovi su ovu jednostavnu činjenicu pretvorili u politiku i uklonili najveću prepreku: neizvesnost. Kada znate da će vas čekati prohodna i bezbedna ruta, hladnoća prestaje da bude presudan faktor.
Ekonomija svakodnevnog kretanja
Posledice takvog pristupa prevazilaze pitanje mobilnosti. Svaki bicikl na ulici znači manje automobila, manje gužve i manje zagađenja, naročito u zimskim uslovima kada su kratke vožnje automobilom posebno štetne. Ali, možda još važnije je da ovakav sistem stvara osećaj stabilnosti. Kada svakodnevno kretanje ne zavisi od vremena ili saobraćajnih zastoja, grad funkcioniše mirnije, a život postaje predvidiviji i lakše se organizuje.
Ono što se često naziva „kulturom biciklizma“ zapravo nije spontana navika, već rezultat dugoročnog planiranja. Gradovi su odlučili da bicikl nije sezonski izbor, već osnovni vid transporta i tako su ga i tretirali.
Kada se infrastruktura prilagodi toj ideji, ponašanje građana se prirodno menja.
Lekcija: sistemi oblikuju ljude
Ova priča, u suštini, nije priča o biciklima. Ovd se radi o načinu na koji sistemi oblikuju svakodnevne odluke. Ljudi retko menjaju navike zato što im se to savetuje. Menjaju ih kada im se ponudi jednostavnija, pouzdanija i racionalnija alternativa. Na ovo ukazuje i profesor Til Koglin:
„Skandinavski gradovi nisu stvorili disciplinovanije ljude već okruženje u kojem je drugačiji izbor postao očigledan. I možda je upravo u tome najveća lekcija“.
