Ulice Sao Paola pre samo nekoliko meseci izgledale su kao scene iz „Pobesnelog Maksa“: na stotine motocikala i bicikala kretalo se u dugim kolonama, sirene su zavijale, zastave se vijorile… Iz zvučnika na improvizovanim pokretnim binama na kamionetima dopirale su snimljene poruke „Bez nas nema iFood-a”. Naime, radnici aplikacije za dostavu hrane iFood odlučili su da prekinu ćutanje i izazovu ne samo korporacije koje ih eksploatišu, nego i čitav politički sistem koji je to omogućio. Simbioza ekonomskog nezadovoljstva i političke hrabrosti postala je primer za sve, kako su ljudi na marginama tržišta rada uspeli da postanu organizovana sila i izazovu desničarski režim koji ih je gurao još dublje u nesigurnost.
Surova realnost „heroja pandemije“
Brazil ima dugogodišnju tradiciju neformalnog, prekarnog rada, nasleđe ropstva koje, kako je sociolog Fransisko de Oliveira primetio početkom 1970-ih, nije toliko ostatak prošlosti koliko preduslov za izuzetno nepravedan oblik kapitalističke modernizacije. Danas ekonomski stručnjaci, kada govore o rastućoj kazualizaciji ( casualization, proces prelaska sa stabilnih, sigurnih poslova sa punim radnim vremenom na fleksibilnije, često privremene ili part-time poslove) koju proizvodi neoliberalizam, nazivaju to još i „brazilizacijom sveta“. Zato i ne čudi kako je upravo u Brazilu koncept tzv. platform workers naišao na plodno tle. Platform workers je oblik zaposlenja gde onlajn platforme povezuju pojedince ili organizacije sa onima koji traže određene zadatke ili usluge u zamenu za plaćanje. Ovaj model, poznat i kao gig ekonomija, doživeo je značajan rast, posebno sa porastom digitalnih platformi. Iako nudi fleksibilnost i potencijal za prihod, on takođe predstavlja izazove vezane za radni status, uslove rada i socijalnu zaštitu za radnike na platformama.
Koreni ove, poslednje, radničke pobune sežu u 2020.godinu, kada je pandemija pretvorila dostavljače u tzv. esencijalne ili neophodne radnike bez kojih gradovi ne bi mogli da funkcionišu. Dok su se vlasti utrkivale u tome da ih nazivaju “herojima”, realnost njihovog posla bila je sve samo ne herojska: honorari su iznosili tek nekoliko reala po isporuci, nisu imali zdravstveno osiguranje, troškove goriva i održavanja vozila pokrivali su sami, a aplikacije su im mogle u svakom trenutku suspendovati nalog, bez objašnjenja i bez mogućnosti žalbe.
Od jednodnevnog štrajka do nacionalnog pokreta
U julu 2020. rodio se #BrequeDosApps (“prekid aplikacija”). Na desetine hiljada dostavljača širom Brazila isključilo je aplikacije i odbilo da radi jedan dan, zahtevajući veće tarife po kilometru, prestanak proizvoljnog gašenja naloga i osiguranje u slučaju nezgoda. Ovaj hashtag je postao simbol otpora, a poruka koja se širila društvenim mrežama bila je jasna: “Nismo preduzetnici, mi smo radnici. Bez nas, nema iFood-a.”
Iz ovog prvog talasa nezadovoljstva iznikao je pokret Entregadores Antifascistas (Antifa dostavljači), na čijem čelu se našao Paulo Galo, dostavljač iz radničke četvrti Sao Paola. Galo nije bio samo lider u klasičnom sindikalnom smislu, on je bio most između ulice i interneta. Koristio je TikTok, Instagram Live i Twitter Spaces da prenese priče radnika, objašnjava kako funkcionišu algoritmi aplikacija za dostavu, i poveže borbu za radnička prava sa širim političkim pitanjima poput borbe protiv rasizma, policijskog nasilja i ekstremne desnice. Ova digitalna strategija omogućila im je da probiju medijski zid koji je tadašnji predsednik Bolsonaro čvrsto držao zatvoren za sindikalne i progresivne glasove. Bolsonaro je gig-radnike video kao “mikropreduzetnike” koji treba da budu zahvalni na fleksibilnosti, i otvoreno je stajao na strani platformi, zagovarajući deregulaciju tržišta rada. Za dostavljače, to je značilo još veću nesigurnost, bez ikakve institucionalne zaštite.
Rebrendiranje radnika
Entregadores Antifascistas nisu prihvatili taj narativ. Jasno su ga nazvali onim što jeste: pokušajem da se radnici rebrendiraju u “partnere” kako bi poslodavci izbegli odgovornost. I nisu stali na tome. Povezali su se sa feminističkim udruženjima, studentskim pokretima, pa čak i sa grupama umetnika, stvarajući široku mrežu podrške. Njihova borba je kulminirala u aprilu ove godine, kada je nacionalni štrajk od 48 sati organizovan u više od 60 gradova. Zahtevi su bili konkretni i dobro definisani: minimalna naknada po vožnji između 6,50 i 10 reala, povećanje tarife po kilometru sa 1,50 na 2,50 reala, smanjenje radijusa dostave za bicikliste, i obavezna isplata svake pojedinačne narudžbine kada se više njih kombinuje u jednu vožnju. Tokom štrajka, glavne avenije prestonice bile su blokirane kolonama dvotočkaša, a ispred sedišta iFood-a u Osasci okupila se masa radnika, noseći transparente sa porukama protiv “gig-fašizma” (termina koji su sami skovali da opišu spoj autoritarne politike i eksploatacije algoritma).
Reakcija vlasti bila je očekivano oštra. Policija je pokušala da rastera okupljene, pozivajući se na “ometanje saobraćaja”, a pojedini aktivisti su privedeni pod optužbom za narušavanje javnog reda. Ali svaki takav pokušaj represije davao je pokretu novu vidljivost i još veći legitimitet. U očima mnogih Brazilaca, dostavljači su postali simbol otpora ne samo korporativnoj pohlepi, već i celokupnoj politici koja je radnike tretirala kao potrošnu robu. Borba je imala i snažan simbolički nivo. Paulo Galo je, na primer, postao poznat i po tome što je zajedno sa saborcima zapalio statuu Borba Gata, kolonijalnog osvajača i trgovca robljem, u znak protesta protiv istorijskog i savremenog rasizma. Takvi potezi izazvali su burne reakcije desničarskih političara, ali su dodatno učvrstili vezu pokreta sa progresivnim delom društva.
„Nema tišine dok nas ne čujete“
Prava promena je počela da se oseća tek dolaskom Lule da Silve na vlast 2023. Nova vlada je otvorila prostor za dijalog o regulisanju platformskog rada i premda sistem nije transformisan preko noći, gig-radnici su prvi put dobili mesto za pregovaračkim stolom. Neke platforme za dostavu hrane su bile primorane da povećaju minimalne isplate, ublaže penale za dostavljače i počnu da pregovaraju o radnim uslovima što je, iako delimična, ipak bila pobeda.
Pobuna dostavljača u Brazilu pokazala je da čak i radnici koji su formalno nevezani ugovorima i u potpunosti zavisni od poslodavca (u ovom slučaju aplikacije) mogu da iskoriste svoju brojnost. I ne samo to, pokazala je da ta snaga, kada se udruži sa jasnom političkom porukom i dobro promišljenom strategijom nastupa i komuniciranja na društvenim mrežama, može da pređe iz ekonomskog u otvoreno političko polje, izazivajući čak i režime sa čvrstim autoritarnim uporištem. Predstavnici kapitala dugo su verovali da je gig-ekonomija savršen mehanizam da se radnici drže podeljeni, neorganizovani i zavisni. Danas, zahvaljujući Entregadores Antifascistas i sličnim inicijativama, jasno je da nema toga što može da uguši glas radnika koji zna svoju vrednost i koji je spreman da se za nju bori.
Ili, kako je Paulo Galo rekao: „Bez nas nema aplikacije. Bez nas nema posla. Bez nas nema hrane na stolu. I nema tišine dok nas ne čujete.“
