Rad na daljinu nije trend: „Otac telework-a“ pre 50 godina predvideo budućnost rada

Rad na daljinu se danas često povezuje sa pandemijom COVID 19. Uglavnom se kaže da je tekovina savremene digitalne transformacije. Međutim, ideja rada van kancelarije nije nastala ni juče niti u danima pandemije. Temelji su postavljeni su još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući Džeku Nilsu, fizičaru, bivšem NASA konsultantu i istraživaču sa Univerziteta Južne Kalifornije, koga danas mnogi nazivaju „ocem rada na daljinu“.

Dok se savremene kompanije ponovo preispituju da li je rad od kuće održiv, Nilsova istraživanja pokazuju da se ključna pitanja produktivnosti, troškova i organizacione kulture nisu suštinski promenila – samo su postala vidljivija.

Rad na daljinu kao odgovor na saobraćaj i troškove

Nils je koncept „teleworka“ (ili „telecommuting-a“) prvi put formulisao početkom 1970-ih, sa ciljem da smanji saobraćajne gužve i infrastrukturne troškove u urbanim sredinama. Njegova polazna pretpostavka bila je jednostavna: ako se informacije mogu prenositi elektronski, zašto bi ljudi morali svakodnevno da putuju do kancelarije?

Kao bivši pripadnik američkog ratnog vazduhoplovstva i NASA konsultant, Nils je posmatrao tehnologiju kao alat za rešavanje društvenih problema, ne samo kao sredstvo za povećanje profita.

Prva potvrda u praksi

U saradnji sa velikom nacionalnom osiguravajućom kompanijom u SAD, Nils je sproveo jednu od prvih studija rada na daljinu u realnom poslovnom okruženju. Zaposleni su radili iz lokalnih centara opremljenih tadašnjim „miniračunarima“, povezanim sa centralnim sistemom kompanije.

Rezultati su bili iznenađujući čak i za to vreme:

• produktivnost je porasla između 10 i 20 odsto,
• fluktuacija zaposlenih je drastično opala,
• kompanija je mogla da ostvari višemilionske godišnje uštede na troškovima.

Uprkos tome, model nije masovno prihvaćen, delom zbog straha menadžmenta, delom zbog otpora sindikata, koji su smatrali da „disperzija zaposlenih otežava organizovanje“.

Tehnologija je sustigla ideju

Decenijama kasnije, lični računari, internet i alata i app za timski rad (od Meets-a do Google Docs-a) uklonili su tehničke prepreke za rad na daljinu. Međutim, Nils je još tada identifikovao ključni problem koji i danas ostaje aktuelan: otpor menadžera koji nisu navikli da upravljaju ljudima koje ne vide fizički.

Strah od gubitka kontrole pokazao se kao veća prepreka od bilo kog tehnološkog ograničenja.

Pandemija COVID 19 bila je prelomni trenutak – ne zato što je aktivirala rad na daljinu, već zato što je naterala organizacije da ga primene bez pripreme. I, uprkos početnim poteškoćama, sistem je funkcionisao.

Šta kažu podaci danas

Prema najnovijim Gallup istraživanjima situacija danas izgleda ovako:

• oko 26 odsto zaposlenih u SAD radi u potpunosti na daljinu, više od 50 odsto posluje u hibridnom režimu
• prema najnovijim Eurostat podacima u Evropi 10 odsto radi na daljinu, a 22 odsto kombinovano

Istovremeno, sve je više velikih kompanija koje pokušavaju da vrate zaposlene u kancelarije, navodeći razloge poput „poslovne kulture, saradnje i inovacija“. Nils, međutim, upozorava da se debata često vodi pogrešno.

Produktivnost nije problem

Jedan od glavnih izazova rada na daljinu, prema Nilsu, nije pad produktivnosti već prekomeran rad. Zaposleni koji rade od kuće često brišu granicu između poslovnog i privatnog vremena, što dugoročno vodi ka iscrpljenosti i sagorevanju.

„Najveći problem nije da ljudi rade premalo, već da rade previše“, istakao je.

Nils ne veruje u ekstremna rešenja — niti u potpuni povratak u kancelarije, niti u potpunu decentralizaciju. Budućnost vidi u fleksibilnim, hibridnim modelima, uz jasna pravila, obuku menadžera i redefinisanje kriterijuma uspeha.

Za male kompanije, rad na daljinu predstavlja priliku za lakše zapošljavanje talenata. Za velike sisteme, on ostaje izazov koji nije neizvodljiv po mišljenju Nilsa.

Pet decenija nakon prvih eksperimenata, poruka „oca rada na daljinu“ ostaje aktuelna:
rad na daljinu nije tehnološko pitanje, već pitanje poverenja, upravljanja i organizacione zrelosti.

„Kompanije koje to razumeju ne pitaju da li zaposleni rade već ih zanima kako da rade pametnije, održivije i dugoročno uspešnije“ komentar je Nilsa.