Salman Ruždi je istoričar, romanopisac, jedan od najpoznatijih i najuspešnijih britanskih autora svih vremena, kaže kritika. Magijski realizam je njegov način izražavanja, piše i za decu i za odrasle i za nekoliko dana puni 77 godina. Ostavio je iza sebe oko 20 romana, priče i eseje, reklamne spotove i trag u svetu biznisa i marketinga. U svet poznatih pisaca Salmana Ruždija je uveo njegov roman Deca ponoći za koji mu je dodeljen Buker pre 43 godine.
Ali, u svemu tome, Ruždi je pisac čija je glava ucenjena na tri miliona dolara, koji je od 1989, pa narednih 10 godina živeo pod zaštitom zbog pretnje smrću. Razlog je njegov četvrti roman Satanski stihovi (1988) koji je podigao na noge veliki deo muslimanskog sveta zbog uvreda Kurana i vere koje su prepoznali u redovima Ruždijevog dela. Satanski stihovi su ušli u ligu kontroverznih romana i izazvali su međunarodni haos bez presedana.
Ucenjena glava na tri miliona
Neki muslimani smatrali su Satanske stihove knjigom koja je uvreda za islam. Prigovarali su, između ostalog, što su dve prostitutke u knjizi dobile imena žena proroka Muhameda. Naslov knjige se odnosi na veoma osporavanu priču o nizu stihova za koje se tvrdilo da su izostavljeni iz Kurana jer su bili otkriveni proroku Muhamedu ne od strane anđela Gabrijela, već od strane đavola. Neki su tvrdili da je prorok recitovao te stihove pred gomilom, ali muslimanski učenjaci su se istorijski složili da ti stihovi nikada nisu bili deo kuranskog otkrovenja.
Muslimani u Bredfordu, u Velikoj Britaniji, ritualno su spalili primerak knjige, a prodavnice WHSmith su obustavile prodaju.
U Mumbaiju, Ruždijevom rodnom gradu, 12 ljudi je ubijeno tokom muslimanskih nemira, britanska ambasada u Teheranu je kamenovana, a raspisana je nagrada od tri miliona dolara za Ruždijevog ubicu i to od strane zvaničnih vlasti i tadašnjeg ajatolaha Homeinija, vrhovnog vođe Irana. Izdata je fatva ili zvaničan dekret koji je pozivao na atentat pisca. Tako je Ruždi dobio policijsku zaštitu od strane britanske vlade. Iran je prekinuo odnose sa Velikom Britanijom, neki muslimanski lideri pozivali su na umerenost, dok su drugi podržavali ajatolaha. Amerika, Francuska i druge zapadne zemlje osudile su pretnju smrću.
Ruždi izboden
Ruždi, koji se pod policijskom zaštitom tada skrivao sa svojom ženom, izrazio je duboko žaljenje zbog uznemirenja koje je izazvao među muslimanima, ali ajatolah je ponovio svoj poziv na smrt autora.
Ali, pretnje njegovom životu uvek su vrebale ispod površine, a trenutni iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamneji, jednom je rekao da je fetva protiv Ruždija ’ispaljena kao metak koji neće stati dok ne pogodi svoju metu’.
Tako je pre dve godine pred predavanje američkim studentima mladić Hadi Matar prišao je Ruždiju i naneo mu povrede nožem. Pisac se dugo oporavljao, ali je izgubio jedno oko i ostale se posledice na jednoj ruci.
I Ruždi nije bio jedinstven slučaj. Ceo islamski pokret protiv njega usmerio se i na prevodioce Satanskih stihova, pa je tako prevodilac na japanski pronađen izboden na holu fakulteta, prevodilac na italijanski napadnut je u svom stanu, ali je srećom preživeo kao i njegov kolega, prevodilac na norveški. Svet se nije očigledno ni danas stišao kad je u pitanju osveta muslimanskog sveta i poštovanje dekreta ajatolaha Homeinija od pre 35 godina.
Ruždi, zvezda modernog vremena
Ruždi je vodio dugu borbu uz pomoć prijatelja poput novinara Kristofera Hičensa da pridobije zapadne vlade na svoju stranu i da izvrši pritisak na Iran da se povuče. Preselio se u Njujork 2000. što su mnogi videli kao pogrešan potez u strahu da će od atentata protivnici njegovog dela neće odustati.
Postao je najveća književna zvezda modernog vremena, branjen i napadan od strane onih koji često nisu ni čitali njegova dela. Postao je simbol borbe za slobodu govora, iako je bio izložen osudama pristalica multikulturalizma koji su smatrali da je uvredio religiozna osećanja.
Rođen je u današnjem Mumbaiju, ondašnjem Bombaju i sa 14 se sa porodicom doselio u Veliku Britaniju. Studirao je istoriju na Kraljevskom koležu u Kembridžu. Za vreme rata između Indije i Pakistana porodica se seli u Pakistan gde je Ruždi radio na televiziji. Seli se u London i ulazi u svet marketinga i biznisa.
Kratko je radio kao glumac, a zatim kao reklamni tekstopisac. Njegovi klijenti su bili Aero i American Express, pisao je stihove za reklamne spotove i sarađivao je sa cenjenim imenima iz sveta marketinga. Pisao je za sve to vreme i objavio je prvi roman 1975. prvenac je prošao nezapaženo. Deca ponoći (1981) , roman koji ga je proslavio doneo mu je finansijsku nezavisnost, kako je rekao, i slobodu da se bavi samo pisanjem. Ruždi je tada imao 34 godine.
Obrazovanje je loše
Salman Ruždi je u svojoj novoj knjizi Kuća Goldijevih (2017) porilično smelo predvidio budućnost, gde je glavni lik ’ambiciozan, narcisoidan zlikovac sa medijskim veštinama, koji se šminka i farba kosu’. Kako god tumačili ove redove, Ruždi nedvosmisleno postavlja pitanje i odgovara zašto je zbunjen iznenadnim globalnim odbacivanjem znanja i elita.
„Nije to samo izum američke desnice“, rekao je u intervjuu za Big Think i dodao:
„To globalni problem koji je u velikoj meri potpomognut od strane Fox News-a i sličnih medija“, Salman Ruždi se pita šta je dovelo do toga i kako će prestati?
„Pre nekoliko nedelja video sam zaista alarmantan članak u novinama u kojem je bilo reči o anketi koja je pokazala da više od 50 odsto republikanaca koji se identifikuju kao takvi veruju da su univerziteti loši za Ameriku, da su univerziteti zapravo negativna, štetna sila u američkom životu.
Nikada pre nisam video čuo da neka grupa ljudi to kaže. Šokantno je.
Mislim da to nije jedinstveno za Ameriku, jer i u Engleskoj postoji slično nepoverenje prema stručnosti. U glasanju za Bregzit, jedna od stvari koja se stalno pojavljivala bila je izražavanje antipatije prema stručnjacima koji ’govore šta da mislite’.
I tako je na neki način ovo nepoverenje prema ’ljudima koji znaju’ postalo internacionalizovano, nije samo nešto što se odnosi na američku desnicu.
Naravno, za nekoga ko u znanju vidi veliku vrlinu, ko je proveo svoj život pokušavajući da prikupi delove tog znanja i za nekoga ko znanje vidi kao neku vrstu lepote, sve ovo je veoma neprijatno, blago rečeno. Ako postoje ljudi koji postavljaju u pitanje znanje kao vrlinu, koji u to sumnjaju…znate, hm…“ rekao je Ruždi.
Ko je elita danas?
„Ono što se dešava, čini mi se, je čudna distorzija ideje elite.
Ako mene pitate ’Šta je elita?’ pomislio bih više na mnoge, mnoge milijardere koji sede u državnim, recimo, Trampovim administracijama.
Imamo vlade sa više superbogatih ljudi nego što je ikada bilo, a ta vlada naziva univerzitetske profesore i novinare elitama.
Ali, nismo mi ti koji imaju privatne avione i golf terene na Bahamima. Relativno malo romanopisaca i profesora ima te stvari. I ideja da smo mi elite jednostavno izgleda kao apsurdna komična inverzija stvarnosti.
Ono što trenutno vidimo je svet okrenut naglavačke, u kojem se stvari koje se smatraju normalnim i čvrstim, verodostojnim opisima stvarnosti, okreću svakodnevno naglavačke.
Ideja istine kao nečega što je proverljivo i objektivno, preokreće se i skida sa svojih postolja“ za Big think rekao je Ruždi..
Što je gore, to je bolje
„Mislim da postoji strašna stvar koju pisci ponekad govore jedni drugima, a to je:
„Što je gore, to je bolje“, jer kada je svet u užasnom stanju, ima mnogo toga o čemu se može pisati.
Jedan od pokazatelja je književnost, vrlo često ’podzemna’ književnost Sovjetskog Saveza koja je bila izuzetnog kvaliteta kada je postojao kolosalni protivnik sovjetskog autoritarizma. Mnogi pisci, i u fikciji tako i u nefikciji, odgovorili su na taj izazov i stvorili izvanredna dela.
Mislim da nije nepravedno reći da je književnost postSovjetskog Saveza, književnost Rusije od 1989. godine, doživela pad, da nije baš tako intenzivna i izuzetna kao ranija dela zbog nedostatka protivnika.
Da to kažem na drugi način – čini mi se da je špijunska fikcija bila značajno oštećena gubitkom Sovjetskog Saveza jer se iznenada desilo da nema više neprijatelja. Ko su neprijatelji?
Tako da mislim da u ovakvim vremenima, koja su vrlo suprotstavljena i u kojima je pitanje istine postalo tako centralno, postoji veliko mesto za umetnost, postoji zaista velika uloga za umetnost da se oglasi u ovakvom vremenu“, rekao je Ruždi u intervjuu.
Zašto poslovni ljudi treba da čitaju romane?
Za Harvard Business Review Salman Ruždi je preporučio poslovnom svetu da čita.
„Nefikcija se ovih dana prodaje bolje od fikcije. Ali, jedna stvar koju naučite kao student istorije je koliko su događaji sporni. Činjenice su klizave. Istina je nesavršena. Fikcija to prepoznaje. Postoji i druga vrsta istine – istina o tome kako se mi ljudi odnosimo jedni prema drugima, prema mestima, idejama i sistemima verovanja. To možete da nađete u romanu. Kako ljudi imaju pristup prevodima, mogu da koriste književnost da bi razumeli druge delove sveta. Ako vidite Avganistan na vestima, to su eksplozije i ljudi koji viču. Ali ako čitate ’Lovca na zmajeve’, počinjete da razumete životno iskustvo jednog Avganistanca“ rekao je.
Težnja iznad sreće
Čemu Salman Ruždi teži u životu?
„Moj prijatelj Martin Amis ima divnu frazu: ’Ono čemu se nadaš je da ćeš iza sebe ostaviti policu sa knjigama’. Želiš da uđeš u knjižaru i kažeš: ’Odavde do ovde, to sam ja’.
Ideja o stvaranju nečega trajnog što nadmašuje modu i savremene događaje za mene je ideja lepog. U tome je lepota. Pisci popularne literature žele knjige koje će veliki broj ljudi želeti da čita i da u njima uživa odmah. Ali, knjige koje ja kao čitalac cenim i koje bih bio srećan da napišem su one koje odolevaju testu vremena. Veoma sam srećan, na primer, da su Deca ponoći knjiga koja je stara 40 godina i da ljudi koji nisu bili rođeni kada je knjiga izašla mogu da se povežu s njom“ otkrio je čitaocima Harvard-a Ruždi.
Rad u agenciji sa poslovnim svetom
Iskustva u radu sa psolovnim svetom za velikog pisca bila su veoma dragocena. Rekao je:
„Jedna stvar je disciplina. Ako morate da proizvedete rad do četvrtka u 2:30 jer tada dolazi klijent, naučite kako da to završite. Takođe sam radio u oglašavanju u periodu kada su ljudi koji će postati najtalentovaniji britanski filmski stvaraoci svoje generacije snimali reklame. Napravio sam reklamu za Clairol Loving Care. Napravio sam reklamu za fen za kosu sa Tonijem Skotom, pre nego što je snimio Top Gun, sa Hjuz Hadson, Alan Parker. Završio sam radeći sa ovom izuzetno nadarenom grupom ljudi i bilo je neprocenjivo iskustvo“.
Popularnost i promocija pisaca
Pisanje je za Ruždija poziv.
„Svet je preplavljen knjigama. Čak i ako biste čitali remek-delo svaki dan, nikada ne biste mogli da pročitate sve koje već postoje. Dakle, ako želite da dodate knjigu toj planini, bolje je da bude neophodna. U suprotnom, sačuvajte drveće.
„Uvek sam sebi govorio da treba da tretiram pisanje kao posao od 9 do 5. Samo ideš i radiš. Nije važno da li se tog dana osećaš dobro. Mislim da pisci ili umetnici ne mogu sebi da priušte ’kreativni temperament’ ili da čekaju da inspiracija dođe. Jednostavno, moraš da sedneš i nateraš sebe da radiš. To je disciplina koju sam razvio godinama. Mogu svaki dan da sednem za svoj sto i da radim svoj posao, nikada sebi ne dozvoljavajući da ne radim“ novinaru Harvard Business-a otkrio je pisac.
Način na koji se knjige sada promovišu ide protiv mojih principa. Ako se osvrnemo na 18. vek, jedan od velikih perioda u istoriji engleske književnosti, bilo je potpuno moguće da knjige postanu izuzetno poznate dok su njihovi autori ostali manje-više nepoznati. Razmislite samo o Guliverovim putovanjima, Robinsonu Krusu. . To su bile slavne knjige, ali njihovi autori nisu morali ništa da rade da bi ih promovisali“ današnju književnu sliku ponudio je Ruždi.
Kako Ruždi radi?
„Kada tvoj um shvati da nema izgovora, čudesno je kako počne da sarađuje.
Možda sam neobičan među piscima jer nisam samotnjak. Mnogi pisci se povlače iz sveta kada su duboko angažovani u pisanju. Otrkio sam da me angažovanje van posla, boravak sa ljudima do kojih mi je stalo i rad na stvarima koje volim da radim, veoma hrani. To me obnavlja i daje mi energiju, omogućava mi da se svež vratim na posao sledećeg dana.
Ono što se promenilo je da sam na početku mogao da napišem mnogo više tokom jednog dana nego sada, četiri, pet stranica. Sada pišem 400 ili 500 reči. Razlika je u tome što je nekada rad zahtevao mnogo revizija. Sada pišem mnogo manje, ali je bliže gotovom delu. Ranije sam osećao potrebu da imam taj dobar osećaj o strukturi priče pre nego što bih počeo. Kako sam stariji, možda sam i hrabriji kada skačem sa litice. Otkrio sam da sam spremniji da počnem bez planiranja“ o načinu na koji radi ispričao je Ruždi..
Gde je poenta?
Na pitanje ’Gde je poenta u životu?’, posle neobičnih životnih iskustava i velike borbe za inspiraciju i goli opstanak, pisac Salman Ruždi je u intervjuu za Guardian rekao:
„Poenta je da nema smisla žaliti za svojim životom. Moraš da prolaziš kroz svoj život kako prolaziš, moraš da se boriš u svojim bitkama onog dana kada ih vodiš. Nema smisla boriti se deset godina kasnije i reći da onda nije bio trenutak za borbenost.
Poenta je samo da posmatraš svet onakvim kakav jeste; nije važno koju mu etiketu lepiš. Posmatraj svet kakav jeste i reci nešto o tome“.
