Priča o Schweppes-u je primer kako se iz naučnog eksperimenta izvukao maksimum u svetu biznisa, kako je preduzetnički instinkt iz eksperimenta oblikovao proizvod koji će postati navika potrošača širom sveta.
Engleski hemičar Jozef Prisli 1767. prvi je uspeo da proizvede veštački gaziranu vodu. On je direktno ubacivao ugljen-dioksid u običnu vodu i tako veštački napravio čuvene mehuriće koji će promenti svet. Ideja kojom se vodio bila je repliciranje lekovitih izvora mineralne vode koji su do tada važili za privilegiju bogatih.
Johan Jakob Švepe, mehaničar i časovničar iz Ženeve u tom procesu video je neiskorišćen potencijal. Schweppe je uspeo da unapredi postupak tako da voda zadrži mehuriće na duže i da se može proizvoditi u serijama. Petnaest godina kasnije 1783. pokrenuo je sopstvenu proizvodnju i stvorio prvi brend gazirane vode. Spoj laboratorijskog otkrića i tehničkih inovacija Jakoba Švepea obezbedio je brend koji traje bez prekida skoro 250 godina.
Najbolji hemičar među časovničarima
Johan Jakob Švepe rođen je 1740. u Hanoveru, u porodici koja nije imala dodira sa velikim zanatlijskim krugovima, pa je njegov ulazak u svet časovničarstva bio više pragmatičan nego ambiciozan. Kada se preselio u Ženevu, nadao se da će tamo, u centru evropske horologije, steći ugled. Radio je uredno i vredno, ali nikada nije ušao u krug majstora čija se imena pominju u esnafskim registrima ili katalozima cenjenih radionica. Kolege su ga cenile kao čoveka koji ume da popravi komplikovani mehanizam, ali ne i kao nekoga ko uvodi novi. Jedna anegdota iz tog vremena kaže da je često eksperimentisao sa staklenim bocama u istoj radionici gde je popravljao satove, što je njegovim klijentima delovalo pomalo čudno. Za njih je bio i „časovničar koji se igra hemije“. Upravo iz tih sporednih eksperimenata nastao je njegov najveći zaokret, izrada stabilne karbonizovane vode. Ono što mu nije pošlo za rukom u časovničarskom zanatu, da se nametne kao čovek ideje, postigao je tek po napuštanju ovog čuvenog zanata.
Standardi koji i danas važe
Svoj jedinsveni zanatski startap Jakob je pokrenuo iz svoje radionice, mehaničku pumpu sa kojom je usavršio metod karbonizacije napravio je sam. Sprovodio je i eksperimente sa ambalažom kako bi voda što duže ostala ,,gazirana”. Da li je ovoj težnji kumovao jedan događaj iz tog perioda ne zna se, ali je sigurno da se nije osećao prijatno kada su mu radionicu gađali flašom vode iz njegovog asortimana. Razlog je bio jednostavan. Žalili su se da mu je voda pokvarena. Drugim rečima, mehurići su vremenom nestajali. Švepe je zbog toga insistirao na kvalitetu ambalaže. Tadašnji staklari teško su proizvodili boce koje bi izdržale pritisak pri punjenju, a Švepeova zahtevnost i preciznost u prethodnom zanatu prenela se i na novi. Bio je opsednut apsolutnom kontrolom kvaliteta vode i imidža kompanije. Postavio je standarde koji važe 242 godine.
Kristalna fontana sa izložbe na logo
Jakob Švepe jeste postavio standarde za današnju poziciju Schweppes-a, ali se nije dugo zadržao u sopstvenoj kompaniji. Nakon 15 godina od osnivanja predata je u ruke londonskim investitorima grupi trgovaca i apotekara. U prvoj polovini 19. veka ključnu ulogu imaju naslednici ovih britanskih vlasnika, porodice Evans, Vildej kao i drugi lokalni partneri koji su kompaniju i brend širili kroz medicinske preporuke, distributivne mreže i marketing vezan za mondenski London. Jedna od najznačajnih prekretnica bila je Velika svetska izložba u Londonu 1851. održana u čuvenom Crystal Palace-u u kojem je Švepe kao zvanični dobavljač osvežavajućih pića imao vrlo zapažen nastup.
Kako bi dodatno privukli pažnju posetilaca izgradili su spektakularnu fontanu visoku osam metara od četiri tone kristalnog stakla. Fontana je neprekidno provodila njihovu soda vodu, koju je za pola godine izložbe moglo da proba oko šest miliona posetilaca. Fontana je postala legendarna i kasnije se našla i na logotipu kompanije. Tokom izložbe prodato je preko milion flaša što je ojačalo reputaciju brenda i obezbedilo dalju potražnju na novim tržištima.
Tonic od leka protiv malarije do osvežavajućeg pića
Devetnaesti vek donosi još jedan od bitnih momenata u poslovanju kompanije. Piće koje je i danas neizostavni deo asortimana u lokalima širom sveta, tonic water. Pojava ovog tonika vezana je za širenje britanske imperije i medicinske probleme koji su pratili putovanja u tropske krajeve, posebno u Indiju. Ključni sastojak je kinin, ekstrakt kore drveta kininovca (lat. Cinchona) koji je bio najefikasniji poznati lek protiv malarije. Međutim, kinin je imao izrazito gorak ukus, pa su lekari vojnih i trgovačkih flota počeli da ga mešaju sa zaslađenom gaziranom vodom. Mornari i oficiri Istočnoindijske kompanije, nakon povratka u Englesku, nastavili su da piju tonik iz navike kao osveženje koje ih je podsećalo na egzotične rute. Schweppes je brzo prepoznao priliku pa je iskombinovao svoj napredni proces karbonizacije sa stabilnim doziranjem kinina i plasirao prvi masovno prihvaćeni komercijalni tonik.
Dvadeseti vek svedok je novim vrstama pića poput bitter lemon-a koji već dugi niz godina stoje kao svedok ove posebne fuzije nauke i biznisa iz daleke 1873. godine.
