Vreme je da svi postanu svesni i preduzimljivi u nameri da se postave granice i ograniči vreme provedeno pred ekranima“ jedna je od poruka psihologa istraživača.

„Ako ste roditelj koji vodi posao ili ima veliku odgovornost u kompaniji gde radi, recite mi da li vam je išta od ovoga poznato:

• Vaša deca mole za „još samo 10 minuta“ na nekoj igirici jer su „blizu sledećeg nivoa“. Njihovi drugari takođe trenutno igraju zajedno. Vi popustite i dopustite, jer realno – morate da završite jedan mejl.
• Traže da otvore profile na društvenim mrežama, a vi želite to da odložite. Ali shvatate da kada kažu da su „svi njihovi drugari tamo“, to nije preterivanje – to je glavni način komunikacije među decom.
• Deset je uveče, završavate izveštaj ili odgovor na mejl dok u drugom delu sobe čujete komentatora fudbalske utakmiice. Deset puta prekidate rad da biste se dopisivali sa prijateljem na nekoj platformi. Shvatite da možda i sami niste najbolji primer koliko vremena treba provoditi ispred ekrana“ u komentaru na veliko i novo istraživanje sprovedeno u Japanu napisao je psiholog Džef Hejden.

Vreme pred ekranom i mozak

Istraživači i rezultati japanskog istraživanja naveli su mnoge da razmisle o primerima koje odrasli daju svojoj deci i o tome da li ih višak vremena pred ekranom košta više nego što misle.

Istraživači su pratili skoro 12.000 dece tokom dve godine. Otkrili su da više vremena pred ekranom ne samo da se povezuje sa izraženijim simptomima ADHD-a (poremećaj pažnje i hiperaktivnosti), već da izgleda da menja način na koji se mozak dece razvija.

Naučnici sa Univerziteta u Fukuiju analizirali su podatke iz američke studije „Adolescent Brain Cognitive Development“, jedne od najvećih studija razvoja mozga ikad. Pratili su 11.878 dece uzrasta 9 do 10 godina tokom dve godine.

Koristili su napredne MRI skenere kako bi pratili stvarne promene u strukturi mozga, zajedno sa procenama ponašanja koje su davali roditelji.

Rezultati?

Deca koja su provodila više vremena pred ekranima pokazala su merljive razlike u zapremini i debljini mozga u nekoliko ključnih oblasti. Te razlike pomažu da se objasni zašto su imala i izraženije simptome ADHD-a.

Zašto je potrebna kontrola?

Evo šta su istraživači otkrili:

• Više vremena provedenog tokom dana pred ekranom u 9–10 godini života dece predviđalo je povećane simptome ADHD-a dve godine kasnije čak i kada se uzelo u obzir stanje na početku.
• Na početku je više vremena pred ekranom bilo povezano sa manjim ukupnim volumenom moždane kore i manjim volumenom regije koja je povezana sa učenjem jezika, nagradama i ponašanjima vezanim za zavisnost.
• Posle dve godine, deca koja su duže bila pred ekranima pokazala su sporiji razvoj moždane kore u oblastima važnim za kognitivne funkcije – posebno desni temporalni deo i delovi prevoja na frontalnom režnju mozga (radna memorija, obrada jezika, pažnja).
• Takođe je utvrđeno da ukupna zapremina korteksa delimično objašnjava vezu između vremena provedenog pred ekranom i simptoma ADHD-a. Drugim rečima: prekomerna izloženost ekranima može doprineti odlaganju sazrevanja mozga, što se često vidi kod dece sa ADHD-om.

„Naš rad pruža dokaz i razlog za zabrinutost u vezi sa uticajem digitalnih medija na mentalno i kognitivno zdravlje dece“, rekao je autor studije Masatoši Jamašita. Rezultati su doneli neurološke dokaze o potrebi kontrole vremena pred ekranom.

Istraživači su napomenuli da je studija trajala dve godine i obuhvatila je decu 9–10 godina, pa se ne zna da li efekti ostaju u adolescenciji ili odraslom dobu niti da li su reverzibilni, odnosno, da li se stanje može popraviti.

Istraživači predlažu

Nema sumnje da su ovi rezultati izuzetno korisni. Ali, činjenica je da su danas ekrani stvarnost koju je teško izbeći. Borba je moguća, ali i to je pitanje, navode istraživači.

„Čak i da želimo potpuni digitalni detoks, kako bi to izgledalo? Šta uopšte možemo realno da uradimo?“ pitaju psiholozi.

„Ne sugerišemo da treba potpuno da ukinemo ekrane – taj voz je otišao pre oko deset godina.

Ali ovo istraživanje pokazuje da svi moramo da budemo sveniji, uporniji i promišljeniji u ograničenjima, posebno u ključnom uzrastu od 9 do 12 godina, kada se mozak najbrže menja“ dodaju.

Možda to znači:

• Postavljanje stvarnih tajmera umesto „još pet minuta“ koji se pretvore u 45.
• Uvođenje perioda bez ekrana: za vreme večere, u kolima, sat vremena pre spavanja.
• Davanje boljeg primera sopstvenim ponašanjem, čak i kada je nezgodno.
• Pronalaženje aktivnosti koje mogu da konkurišu dopaminskom „udaru“ koji stvaraju ekrani. Na primer, kućni poslovi, za koje istraživanja ionako pokazuju da doprinose uspešnosti u odraslom dobu.

Istina je da će projekat „nema više ekrana“ teško pasti i odraslima i deci.