Verovatno ste i vi deo populacije koja razmišlja koji korak unapred, pa kaže:
Šta ćemo kao ljudi da radimo sa bogatstvom koji će AI generisati?
U nedavno objavljenom članku u časopisu Noema, dva istraživača veštačke inteligencije bave se ovim pitanjem. Tekst iznosi jasan izbor:
„Ili čekamo da nejednakost izmakne kontroli pa pokušamo da počistimo nered kroz redistribuciju ili kao društvo reagujemo sada putem „predistribucije“ kako to pišu autori. „Predistribucija“ znači da obezbeđujemo da svako ima udeo u AI ekonomiji pre nego što se moć konsoliduje.“
Raste zabrinutost zbog AI bogatstva
Autori tvrde da alati poput univerzalnog osnovnog kapitala i globalnog pristupa AI infrastrukturi mogu od početka da stvore pravedniji sistem zasnovan na učešću. U ovom modelu, ljudi će zapravo posedovati deo mašine. Teška pitanja za rešavanje – kako konstatuju autori.
Kako veštačka inteligencija napreduje, raste zabrinutost da bi mogla da koncentriše ogromno bogatstvo u rukama malobrojnih i da smanji vrednost ljudskog rada. Jedno od najčešće pominjanih rešenja je univerzalni osnovni prihod (UBI), ideja da se svakom građaninu daje bezuslovna novčana naknada.
Logika je jasna:
ako AI stvara bogatstvo i istiskuje radnike, deo tog bogatstva bi mogao da se redistribuira.
Međutim, rešenja zasnovana isključivo na redistribuciji pogrešno tumače prirodu političke i ekonomske moći. Kada dođe trenutak da se reaguje, oni koji kontrolišu AI ekonomiju mogli bi već da budu previše moćni da bi platili značajne poreze, a građani preslabi da traže svoj deo. „Istorija pokazuje da koncentrisana moć menja pravila igre u svoju korist“ podsećaju autori i upozoravaju.
Redistribucija
Redistribucija u ekstremnim scenarijima bila bi tek privremeno ublažavanje posledica, bez adresiranja uzroka nejednakosti:
Vlasništvo nad kapitalom zasnovanim na AI tehnologiji ostalo bi ograničeno, a većina ljudi bi izgubila ekonomski značaj.
Donela Medous je još pre 25 godina istakla da je menjanje parametara sistema najmanje efikasan način da se on promeni. Pitanje je: može li se činiti nešto unapred kako bi se sprečio ovakav razvoj događaja?
Tu na scenu stupa predistribucija. To je ideja da se nejednakost spreči omogućavanjem pristupa resursima koji generišu prihod pre nego što dođe do disbalansa. Za razliku od redistribucije, koja pokušava da izjednači rezultate, predistribucija stvara jednake mogućnosti za sve već na početku.
Nije samo teorija
Filozof Džon Rolz zagovarao je demokratiju vlasništva u kojoj su kapital i veštine široko raspoređeni u društvu uz zaštitu osnovnih sloboda i jednakih šansi. Takav sistem smanjuje zavisnost građana od pomoći i jača političku ravnotežu. Za razliku od kapitalizma socijalne države koji pruža minimalni standard života ali ne menja koncentraciju bogatstva, demokratija vlasništva raspodeljuje i moć i resurse.
Predistribucija nije samo teorija. Primeri poput američkog GI zakona iz 1944, koji je veteranima obezbedio obrazovanje, stanovanje i kredite za pokretanje biznisa, pokazali su da ovakav pristup može da stvori srednju klasu. Slično je i univerzalno osnovno obrazovanje i zemljišne dotacije u 19. veku omogućili radnoj snazi da učestvuje u industrijskom rastu, podsećaju autori.
Umesto redovnih novčanih uplata poput UBI, koncept univerzalnog osnovnog kapitala (UBC) podrazumeva raspodelu imovine koja stvara prihode (nekretnine, akcije, tehnologije) – svima. Kapitalna ulaganja mogu imati višegeneracijski efekat, dok mesečne uplate obezbeđuju samo trenutnu potrošnju.
Tri razloga
AI donosi tri razloga za hitnu predistribuciju, zaključuju autori Huang i Mening.
Prvo, potencijal za ekonomske promene je ogroman. „Ako želimo da korist bude globalna, moramo da obezbedimo osnovnu tehnologiju i veštine širom sveta.
Drugo, AI može da poremeti gotovo sve industrije, što bi redistribuciju učinilo neodrživom u dosad neviđenim razmerama.
Treće, brzina razvoja znači da bi nejednakosti mogle da postanu trajne pre nego što ljudi shvate da je potrebna akcija.
Još posledica
Političke posledice su ozbiljne po rečima autora.
Ako kompanije više ne zavise od velikih radnih snaga, manje će biti spremne na političke kompromise. Ako građani postanu samo korisnici beneficija umesto poreskih obveznika, izgubiće politički uticaj. Na globalnom nivou, manje razvijene zemlje bi mogle da postanu trajno zavisne od AI sila, što bi produbilo ekonomske i političke razlike.
Predistribucija može da poprimi različite oblike. Huang i Mening pišu da „ulaganje u ljudski kapital znači globalne programe AI pismenosti i dostupne AI alate, sa lokalnim jezičkim i kulturnim prilagođavanjem. AI se može da se koristi za obrazovanje, zdravstvenu dijagnostiku, obuku i povezivanje ljudi sa različitim mogućnostima i prilikama.
Ulaganje u produktivni kapital uključuje izgradnju digitalne infrastrukture – od struje i interneta do pristupa AI procesorskoj snazi. Diferencijalno određivanje cena i međunarodne podrške može pomoći siromašnijim regionima da dobiju pristup ovim resursima.“
Finansijski instrumenti poput nacionalnih AI fondova ili obveznica omogućili bi građanima vlasničke udele u AI ekosistemu. Takvi fondovi bi mogli biti finansirani oporezivanjem AI profita ili transferom vlasničkih udela. Lokalne zajednice bi mogle formirati sopstvene investicione fondove, a modeli radničkog vlasništva bi omogućili zaposlenima da zadrže ulog čak i kada AI smanji potrebu za ljudskim radom.
Autori navode norveški primer kao rešenje da prirodni resurs služi celoj naciji:
porez na naftu puni državni fond koji smanjuje nejednakost i finansira socijalne programe.
Suprotan pristup, tokom industrijske revolucije u Britaniji, koncentrisao je dobit u rukama vlasnika, dok su radnici ostajali bez sredstava. Veštačka inteligencija nas stavlja pred sličan izbor.
Kratak je rok
„Ako unapred obezbedimo da svi imaju ulog u produktivnim kapacitetima koje AI donosi, tehnološki napredak može biti praćen širim društvenim prosperitetom. U suprotnom, rizikujemo scenarije u kojima se nejednakost i politička moć koncentrišu do tačke u kojoj se redistribucija više ne može sprovesti.
Rok za delovanje je možda kratak. Potrebno je delovati sada kako bismo obezbedili široko učešće u oblikovanju AI budućnosti – ne samo kroz podelu profita, već kroz pravu podelu moći koja omogućava zajednicama širom sveta da koriste AI za zajednički napredak“ napisali su kritičari Huang i Mening u pokušaju da predvide budućnost AI bogatstva.
