Za engleskog profesora Angusa Flečera pišu da je redak spoj. Obrazovan je i obučen kao neuronaučnik, kao profesor književnosti i kritičar. Predaje na Ohio State Univerzitetu, vodećem svetskom akademskom centru za proučavanje narativa i priče. Poznat je akademskim književnim krugovima, ali poslednjih nekoliko godina sve češće se pominje kao neurofiziolog.
Ove godine Flečer je objavio knjigu Prvobitna inteligencija (Primal Intelligence) Njegove prethodne knjige donele su mu ugled mislioca koji briše granice između nauke, istorije i umetnosti objašnjavajući zašto su priče važne i kako oblikuju ljudsku kreativnost.
Od letos kada je knjiga objavljena, Flečer je dao nekoliko zanimljivih intervjua. Kritičar i naučnik koji tvrdi da „kompjuteri nikada neće pisati dobar roman“, odgovorio je na više inspirativnih pitanja, a ovo su neki od njih.
Misliti kao Van Gog
Knjigom Prvobitna inteligencija, Angus Flečer ide korak dalje. Oslanjajući se na neobične saradnje sa američkom vojskom i na godine proučavanja Šekspira, tvrdi da ljudska najdublja inteligencija nije računarska, već da počiva na intuiciji, mašti, emociji i zdravom razumu – sposobnostima koje savremeni sistemi obrazovanja i rada često potiskuju.
Sada kada veštačka inteligencija dominira naslovima, a mnogi strahuju da bi mašine mogle da zamene ljudsku kreativnost, Flečer insistira na važnoj razlici između algoritma i mašte.
AI može da prepozna obrasce, ali samo ljudi mogu da stvaraju značenje, slučajnost i mudrost kroz priču. Flečer podseća da budućnost ljudi zavisi upravo od tih darova.
Na pitanje: Kako možemo da mislimo više kao Van Gog, Stiv Džobs, Tesla, Bafet ili Linkoln?, Flečer odgovara:
„Prvo, moramo da prestanemo da mozak posmatramo kao računar. To je najveća greška. Računari rešavaju jednačine, kategorizuju stvari: ovo je stolica, i ovo je stolica. Efikasni su, ali ne umeju da stvaraju priču. Priča je način na koji ljudi misle. To je način na koji objašnjavamo zašto se nešto događa. To nam omogućava da zamišljamo.
Kada nešto iznenadi računar, on to uklapa u svoj algoritam i poravnava anomaliju. Kada nešto iznenadi čoveka, shvatimo da smo usred priče. Počinjemo da zamišljamo početak, postavljamo hipoteze. To je mašta – ono što je Van Gog radio slikajući svet kakav niko pre njega nije video. To je ono što je Džobs radio, opsednut detaljima i materijalima. I ono što je Linkoln činio kada je usred rata citirao Šekspira. Nisu “računali podatke”. Oni su videli priče.
Mašina – čovek
Narativ je ključna razlika, kaže Flečer.
„Narativ je ono što računari ne mogu da rade. I to je razlog zašto postoji „srećna slučajnost“. Nasumičnost je algoritamska, ali „srećna slučajnost“ ima smisao – osećaj da se stvari povezuju u veću celinu. Upoznate pravu osobu u pravom trenutku, čujete pesmu koja vas spase — to je priča koja se ponovo otkriva. Računar to vidi kao šum, čovek kao značenje.“
Kreativnost dolazi s margine, ne sa vrha
U institucijama, istinska kreativnost retko dolazi odozgo, tvrdi Flečer. Opisao je slučaj iz američke vojske, gde je inicijativu pokrenula major Angela Samosorn iz medicinskog korpusa. U svom izveštaju napisala je: “Vojska tvrdi da obučava kreativne lidere, ali to ne radi.” Taj tekst otvorio je vrata promenama.
Isto je i u biznisu: često su „autsajderi“ ti koji donose inovacije. Kao u priči o Play-Doh-u, proizvodu koji je od sredstva za čišćenje tapeta postao igračka zahvaljujući učiteljici predškolaca koja je u njemu prepoznala potencijal.
Sistemi guše maštu
„Sistemi guše maštu. Zašto? Zato što kratkoročno, efikasnost pobeđuje maštu,“ kaže Flečer. Od Rimskog carstva do savremenih korporacija, najčešće se meri ono što je najlakše izmeriti. Škole uče decu da traže “tačan odgovor” i ignorišu sopstvene ideje. Industrijska i digitalna revolucija su standardizovale sve, a time zakopale „maverika“ u svakome od nas.
Flečer veruje da je rast svrha života. A rast znači razlikovanje. „Darvin je primetio da je svako dete u porodici različito. Život teži grananju. Ali naše škole i radna mesta kažnjavaju razlike u ime objektivnosti. Treba da radimo suprotno – da negujemo ono što je jedinstveno.“
Uloga tela i zanata
„Mozak je evoluirao da razmišlja kroz akciju, ne kroz formule,“ kaže Flečer.
Najveći sportisti, hirurzi i umetnici donose odluke telom pre nego rečima. To je „mašta u pokretu“. Zato zanat ima toliku vrednost: on povezuje osećaj i delanje. U vojnim treninzima, Flečer je primetio kako vežbe u kojima oficiri nešto izrađuju rukama (poput modela od plastelina) naglo povećavaju kreativnost.
Intuicija i emocija kao oblici inteligencije
Deca su majstori intuicije. Vide razlike koje odrasli ne primećuju jer su naučeni da etiketiraju svet. „Moja beba je odmah razlikovala dve ‘iste’ plastične kašike i bila je u pravu,“ kaže Flečer. „Naš zadatak je da tu osetljivost zadržimo i uparimo je sa iskustvom.“
Intuicija se, po njemu, vraća kroz umetnost, kretanje, prirodu i pažnju prema jedinstvenom.
Emocije su, dodaje, takođe inteligencija: one nam govore šta je važno. Van Gogove poteze kistom pokretala je emocija. Džobsova potraga za elegancijom bila je emotivna, ne samo estetska. Linkolnove rečenice su pokretale srca pre nego umove.
Priča povezuje život u celinu
Flečer smatra da mudrost ne čini količina činjenica, već sposobnost da svoj život i sve učinjene greške, ispričamo kao smislenu celinu.
„Najmudriji ljudi mogu da ispričaju svoj život kao priču koja ima značenje. To spaja delove sopstva koje su škole i posao često razdvojili.“
Zanatsko učenje i princip unuka
„Život nije Matriks. Ne možeš preuzeti mudrost kao softver. Potrebne su godine iskustva da bi razumeo sebe i okolinu. Učenici se ne mere po produktivnosti, već po rastu.
U isto vreme, biologija funkcioniše po „principu unuka“: istinska vrednost nije ono što koristi nama ili našoj deci, već ono što koristi deci naše dece. To pomeranje perspektive smanjuje anksioznost i povećava osećaj strahopoštovanja“ rekao je Flečer.
Danas podseća na srednji vek
Današnje doba, kaže Flečer, podseća na srednji vek, ne na prosvetiteljstvo.
Tada su teolozi verovali da savršenom logikom i podacima mogu dostići um Boga. Danas mnogi misle da će ogromne baze podataka i algoritmi dostići sveznanje. Nije uspelo tada i neće ni sada,“ kaže Flečer.
Rascep između logike i stvarnosti može se zaceliti samo maštom – boljim pričama i mudrijim delovanjem. „Veštačka inteligencija može biti korisna,“ zaključio je Flečer u intervjuu za Big Think, „Ali, ne ume da stvori priču, ne zna da objasni zašto, ne može da oseća i ne poznaje slučajnost. Samo ljudi to mogu. I upravo u tome leži naša budućnost.“
