Debata o veštačkoj inteligenciji ima problem sa perspektivom, a Aleks Tabarok, jedan od istaknutijih američkih ekonomista, nudi radikalno rešenje. Prema njegovim rečima, strah od gubitka posla zaslepljuje pred „mogućnošću istorijskog povećanja slobodnog vremena“.
„Prva stvar na koju ljudi pomisle kada se pomene smanjenje rada je nezaposlenost“, kaže Tabarok, profesor na Univerzitetu Džordž Mejson. „Ali smanjenje rada može značiti kraću radnu sedmicu, dužu penziju, produženo detinjstvo ili više praznika.“
Tabarok je na svom blogu Marginal Revolution izneo ovakvu tezu:
„Zamislite da vam kažem da će veštačka inteligencija stvoriti stopu nezaposlenosti od 40%. Zvuči katastrofalno, zar ne? A sada zamislite da vam kažem da će AI stvoriti trodnevnu radnu sedmicz. Zvuči sjajno, skoro čudesno.“
Njegova poenta je ovo: 60% zaposlenih ljudi i 40% nezaposlenih predstavlja isti broj radnih sati kao i 100% zaposlenih koji rade 60% dosadašnjeg vremena. Razlika između katastrofe i „zemlje čuda“, tvrdi on, ne leži u ekonomiji veštačke inteligencije, već u tome kako društvo odluči da distribuira tu dobit.
Kejnz je ovo predvideo pre 100 godina i bio uplašen
Tabarok nije usamljen u ovim predviđanjima. Čuveni Džon Mejnard Kejnz je još 1930-ih predvideo da će do 2030. godine radna sedmica od 15 sati biti moguća. Međutim, Kejnz se sa nelagodom pitao šta će ljudi raditi sa tolikim slobodnim vremenom.
Višak slobodnog vremena, pogotovo kod mladih ljudi, ukoliko nije ispunjen smislom, može da dovede do društvene nestabilnosti. I to nije nova misao. Ipak, Tabarok je optimističan i podseća da su ljudi kroz to već prošli.
Prema njegovim proračunima, između 1870. godine i danas, broj radnih sati je opao za otprilike 40% – sa skoro 3.000 sati godišnje na oko 1.800 – a nezaposlenost nije skočila da bi pratila taj pad.
„Danas niko ne kuka: ‘Oh, nekada smo imali toliko više posla, mogli smo da peremo veš ručno, a sada su mašine uzele te poslove’“, ističe Tabarok.
Nova era ili pauza?
Tabarok je skeptičan prema apokaliptičnim scenarijima o masovnoj nezaposlenosti. On naglašava da AI do sada nije smanjila broj radnih mesta, već ih je povećala. Mnogi stratezi tvrde da je AI neophodna samo da bi se i popunio manjak radne snage koji uzrokuje demografija.
Pored toga, Tabarok ističe potencijal veštačke inteligencije u medicini koji se često potcenjuje:
„Lek za rak bio bi podsticaj svetskoj ekonomiji od 50 triliona dolara. Trenutno AI ima loš imidž, ali onog trenutka kada stvori medicinski proboj, to će nestati.“
Tabarok citira Makijavelija, podsećajući da je uvođenje „novog poretka stvari“ uvek najteži poduhvat jer su mu neprijatelji svi kojima je bilo dobro u starom sistemu. Kejnzova radna sedmica od 15 sati možda dolazi, ali verovatno ne kroz dobrovoljnu velikodušnost korporacija, već kroz društvene pritiske i promenu paradigme o tome šta se smatra korisnim radom.
Ključno pitanje decenije nije „hoće li AI ljudima uzeti poslove“, već „kako će društvo oporezovati i podeliti plodove te nove produktivnosti“. Ako efikasnost raste, a radno vreme ostaje isto, dobit ide isključivo na račun kapitala, a ne rada. Taj balans će odrediti da li ljude čeka trodnevna radna sedmica ili socijalni nemiri.
