Kada se govori o smanjenju rizika od Alchajmerove bolesti, saveti su uglavnom poznati: fizička aktivnost, život bez cigareta, društveni život i stalno angažovanje mozga. Međutim, veliko istraživanje naučnika sa Harvarda otvorilo je još jedno zanimljivo pitanje – može li i posao kojim se čovek bavi tokom života imati veze sa rizikom od ove bolesti?
Istraživači su analizirali podatke o više od devet miliona ljudi i čak 443 zanimanja. Rezultati, objavljeni u medicinskom časopisu BMJ, doneli su prilično neočekivano otkriće. Od svih analiziranih profesija, najniža smrtnost povezana sa Alchajmerovom bolešću zabeležena je među vozačima taksija i ambulantnih vozila.
Anupama Džene, jedna od autora istraživanja kaže: svega oko jedan odsto taksista u analiziranim podacima umrlo je od Alchajmerove bolesti, u poređenju sa gotovo četiri odsto u opštoj populaciji.
Ali najzanimljivije pitanje nije zašto bi taksi kao zanimanje bio poseban. Pitanje je – šta taksisti svakodnevno „rade sa svojim mozgom“ što mnogi drugi ljudi ne rade?
Mozak koji stalno mora da pronađe novi put
Mogući odgovor krije se u hipokampusu, delu mozga koji ima važnu ulogu u pamćenju i prostornoj orijentaciji, a koji je istovremeno među područjima koja Alchajmerova bolest rano pogađa.
Taksisti ne voze samo automobil. Njihov mozak neprestano rešava prostorne probleme: gde se nalaze, gde treba da stignu, kojim putem da krenu, šta da urade ako je ulica zatvorena, gde očekivati gužvu i koja od nekoliko mogućih ruta u tom trenutku ima najviše smisla.
Posebno su zanimljiva ranija istraživanja londonskih taksista. Da bi stekli profesionalnu licencu, tradicionalno su morali da savladaju izuzetno složenu mrežu desetina hiljada ulica i znamenitosti. Istraživanja njihovog mozga pokazala su razlike u hipokampusu povezane sa ovim izuzetno zahtevnim prostornim učenjem.
Otuda i jedna od hipoteza koja može pomoći u tumačenju novog istraživanja: ako se deo mozga važan za prostornu memoriju i navigaciju intenzivno koristi godinama, moguće je da takva vrsta mentalnog treninga doprinosi njegovoj otpornosti.
U prilog tome ide još jedan zanimljiv rezultat.
Kod vozača autobusa i dostavljača nije pronađen isti obrazac. I oni provode veliki deo radnog dana za volanom, ali se mnogo češće kreću unapred poznatim i ponavljajućim rutama. Ako je hipoteza istraživača tačna, razlika možda nije u vožnji već u neprekidnom donošenju odluka o prostoru i pravcu kretanja.
Nije dovoljno samo voziti automobil
Ovo, naravno, ne znači da bi zbog zaštite mozga trebalo da počenete da vozite taksi niti to znači da svakodnevna vožnja automobila sprečava Alchajmerovu bolest.
Džena to objašnjava jednostavnim poređenjem. Očekivati isti efekat od povremene vožnje kao od celodnevnog rada taksiste bilo bi slično očekivanju da pola milje hodanja proizvede iste rezultate kao trčanje šest kilometara dnevno.
Još važnije, ovakva studija pokazuje povezanost, a ne dokazuje uzročno-posledičnu vezu. Na rezultate mogu uticati i drugi faktori, a niža smrtnost od Alchajmerove bolesti među pripadnicima određenih profesija sama po sebi ne znači da ih je njihov posao zaštitio od bolesti.
Istraživačima je, međutim, zanimljivo što efekat nije pronađen kod drugog oblika demencije povezanog sa smanjenim protokom krvi kroz mozak. To dodatno otvara pitanje da li bi upravo intenzivna upotreba moždanih sistema zaduženih za navigaciju mogla biti deo objašnjenja.
Šta iz svega može da nauči neko ko nije taksista?
Tu ovo istraživanje prestaje da bude samo neobična priča o jednoj profesiji.
Profesor inženjerstva Hatim Šarif ukazuje na druga istraživanja koja navode da život u prostorno složenijem okruženju – sa mnogo raskrsnica, znamenitosti i različitih mogućnosti za dolazak do odredišta – može biti povezan sa manjim rizikom od Alchajmerove bolesti.
Zajednički imenitelj ponovo nije automobil. To je mentalna mapa.
Kada se čovek potpuno prepusti GPS-u, uređaj obavlja deo posla koji je nekada morao da obavlja mozak. Kada povremeno sam pokušava da pronađe put, pamti orijentire, razmišlja o alternativnim pravcima ili se snalazi u nepoznatom prostoru, aktivira upravo sposobnosti koje savremena tehnologija sve češće preuzima. To ne znači da isključivanje navigacije predstavlja recept za prevenciju demencije. Bilo bi naučno neodgovorno iz ovih podataka izvući takav zaključak.
Ali, istraživanje otvara mnogo širu i korisniju temu i nudi bar neka preventivna rešenja.
Mozak, baš kao i druge sposobnosti, dobija zadatke. Ako tehnologija pamti brojeve telefona, bira najbrži put, podseća na obaveze, završava rečenice, pronalazi informacije i sve češće razmišlja umesto korisnika, pitanje budućnosti možda neće biti samo šta sve tehnologija može da uradi za čoveka. Biće važno i koje poslove ipak vredi ostaviti sopstvenom mozgu.
Ponekad najkorisniji i „najzdraviji“ put možda nije onaj koji GPS prvi ponudi.
