Ivon Šujnar (86) nikada nije išao utabanom stazom. Tvorac robne marke Patagonia i filantrop odrastao je u Južnoj Kaliforniji gde se kao tinejdžer bavio sokolarstvom, surfovanjem i penjanjem po stenama. Ti hobiji probudili su ljubav prema prirodi i doveli ga do toga da 1973. pokrene kompaniju Patagonia. Nakon planinarskog iskustva uvideo je potrebu za boljom opremom tokom avanturističkih putovanja po američkom Zapadu i Patagoniji.
Šujnar je vođa skitničkog stila ili boemski vođa, kako ga sa ponosom često nazivaju saradnici. Tako je u karijeri prilazio i proizvodima i ljudima.
Patagonia proizvodi bili su inovativni. Uveli su tkanine koje upijaju vlagu i vodootporne spoljne slojeve koji avanturiste greju u šumi i na vodi. Danas kompanija prodaje oko milijardu dolara godišnje vrednosti u flis jaknama, rančevima i drugoj opremi svima koji žele kvalitet i slobodno vreme u prirodi.
Milijarder je neuspeh politike
Ali, Šujnar je isto toliko i pionir u vođenju svoje kompanije. Zidao je novu vrstu korporativne društvene odgovornosti koja je inspirisala nebrojene preduzetnike da slede njegov primer. Tokom proteklih 50 godina, kompanija iz Venture u Kaliforniji usmerila je preko 200 miliona dolara ka ekološkim ciljevima. Pomogla je pokretanje pokreta B Corporation i čak sarađivala sa Walmart-om kako bi smanjila emisije CO2, efikasnije korišćenje resursa i održivije lance snabdevanja sredinom 2000-ih.
Kliše o preduzetnicima kaže da osnivaju kompanije kako bi zaradili dovoljno za svoj prvi Porsche, ali Šujnar tvrdi da nikada nije želeo da se obogati. Navodno vozi Toyotu sa nalepnicom na braniku na kojoj piše „svaki milijarder je neuspeh politike“. Odbijao je pozive da izvede Patagoniju na berzu i odbio je ponude da je preuzmu Ralf Loren i Voren Bafet, kako se može pronaći u medijima.
Šujnar je bio jedan od tih „neuspeha politike“. On i članovi njegove uže porodice, jedini akcionari Patagonia kompanije, bili su veoma, veoma bogati. Pre nekoliko godina rekao je za Fast Company:
„Mi smo milijarderska kompanija, a ja ne želim milijardersku kompaniju. Kada su mi to saopštili, pognuo sam glavu i rekao: „O, bože, znao sam da će do ovoga doći.“ Pokušavam da shvatim kako da navedem Patagoniju da se ponovo ponaša kao mala kompanija.“
Do 2022. kompanija je vredela oko 3 milijarde dolara kada je porodica objavila hrabru odluku: od tada nadalje, Patagonia će sav svoj profit usmeravati planeti Zemlji. Porodica Šujnar prenela je svoje glasačke akcije na novo telo nazvano Patagonia Purpose Trust. Preostali vlasnički udeo prenet je na Holdfast Collective, neprofitnoj organizaciji koja bi preuzimala profit Patagonije, procenjen na 100 miliona dolara godišnje, i usmeravala sredstva ka ekološkim ciljevima.
Konačno knjiga
Šujnarovo putovanje od veštog planinara do posramljenog milijardera jedna je od najneobičnijih preduzetničkih priča u poslednjih pola veka. U nedavno objavljenoj knjizi Dirtbag Billionaire: How Yvon Chouinard Built Patagonia, Made a Fortune, and Gave It All Away, novinar Njujork Tajmsa Dejvid Gelis pokušo je da objasni brojne Šujnarove poteze i neverovatan uspon na sam vrh.
O Šujnarovom jedinstvenom stilu liderstva, o stvaranju pobedničke korporativne kulture kao što je Patagonia i borbi kompanije da očuva svoju dušu dok je rasla u višemilijarderski biznis, autor knjige je govorio u više intervjua. Odgovorio je na nekoliko pitanja koja dodatno razotkrivaju zagonetan lik Ivona Šujnara.
Porodica jedina kontroliše
Na pitanje šta vlasnici biznisa mogu da nauče iz pristupa Patagonije kulturi poslovanja, Gelis je odgovorio:
„Oduvek su brinuli o svojim ljudima u svakom smislu. Razumeli su da je važno ostaviti zaposlenima prostora da idu na skijaške i penjačke ture. Dali su im mogućnost da volontiraju i podsticali su njihovo uključivanje u politički rad koji podržava opštu misiju kompanije – zaštitu divljih predela.
Malinda, supruga Ivona Šujnara, uspostavila je razvijen program brige o deci, što je tada bilo daleko ispred vremena i traje do danas. To je bila integrisana filozofija koja nije samo nudila privilegije, već deo paketa koji priznaje da biti zaposleni u Patagonia kompaniji znači nešto više.“
Ipak, porodica Šujnar nikada nije ponudila zaposlenima akcije kompanije. Gelis to ovako objašnjava:
„Koliko god da su Šujnar i njegova supruga brinuli o zaposlenima, mislim da im nikada nisu u potpunosti verovali. To je ovakav strah: čak i ako predaju vlasništvo u ruke odgovorne grupe zaposlenih, šta bi sprečilo sledeću generaciju da kompromituje vrednosti?
Jedna od stvari koja je Patagoniji omogućila da toliko dugo istraje bila je činjenica da su Šujnar i njegova porodica jedini ikada kontrolisali kompaniju. Nisu bili dužni da polažu račune kvartalnim izveštajima niti Volstrit analitičarima. Ta nezavisnost omogućila je kompaniji da svesno ograniči svoj rast u određenim trenucima i da žrtvuje profitne marže radi održivosti.
Šujnaru nikada nije bilo stalo do toga da se obogati, a po svoj prilici, nije mu bilo stalo ni da obogati svoje zaposlene. Njega je brinula zaštita planete i sve svoje odluke o upravljanju kompanijom organizovao je oko tog cilja.“
Upravljanje odsustvom
U srcu ove kompanije postoji paradoks koji nikada nije u potpunosti razrešen, kako piše Gelis nakon istraživanja za knjigu.
„Koliko god da se Patagonia predstavlja kao šampion zaštite životne sredine, sama činjenica proizvodnje i transporta odeće širom sveta ostavlja trag na planeti. Toga su vrlo svesni i to je ono što je jedan od izvršnih direktora nazvao „kreativnom tenzijom“ koja motiviše lidere kompanije. Oni nastoje da prepoznaju nedostatke i da rade na tome da ih unaprede.“
Gelis je, kako kaže, Šujnara prikazao i kao haotičnog lidera koji je često menjao direktore. Pitao se i kako je i pored takvih promena kompanija ipak uspela?
„Šujnar je u razgovorima za knjigu govorio o tome da ima MBA diplomu, ali ne kao master poslovne administracije, već upravljanja odsustvom. Odlazio bi mesecima, umeo je da bude neodlučan i smenjivao je menadžere. I pokazao je da dosledan skup vrednosti sprovođen s integritetom vremenom može da stvori duboku i trajnu lojalnost zaposlenih.
Uprkos svim Šujnarovim ekscentričnostima, bio je i odličan dizajner proizvoda, sposoban da predvidi šta ljudi žele. Pravili su sjajne proizvode, imali snažan brend i imidž, delimično vezan i za njega lično. Može se postaviti i pitanje: koliko je kompanija mogla da naraste da je imala konvencionalnije menadžere i klasičniji put rasta?“ objasnio je autor knjige.
Biznismeni „masni tipovi“
Kao mladić, Ivon Šujnar nikada nije poštovao biznismene. Zvao ih je „masnim tipovima“. Bio je vrlo podrugljiv prema kapitalizmu. Kada se našao u ulozi biznismena i milijardera, morao je da prihvati činjenicu da je, hteo ili ne, postao deo svega toga.
Šujnar nema mobilni telefon niti imejl adresu. Autor knjige Gelis se čuo sa njim čuo nakon izdanja i Šujnar mu je priznao da mu se u početku nije dopao naslov. Ne zbog reči „dirtbag“. On sam sebe tako naziva. U svetu penjača, „dirtbag“ je neko kome je toliko stalo da bude u prirodi da ga nije briga ni da li ima krevet za spavanje.
„Reč koja ga je naljutila bila je „milijarder“. Nkada nije želeo da bude milijarder, a i više to nije jer je poklonio vlasništvo nad kompanijom. Sama ta činjenica mnogo govori o njegovim prioritetima, čak i sada kada se bliži 87. godini“ u jednom od poslednjih intervjua povodom knjige o Ivonu Šujnaru tvorcu Patagonia robne marke, rekao je Dejvid Gelis.
