Bukerova nagrada Tajvanskoj autorki mangi i video-igara Jang Šuang-ci

Dobitnice ovogodišnje Bukerove nagrade su autorka romana „Tajvanski putopis“ (Taiwan Travelogue) Jang Šuang-ci i njen prevodilac Lin King.

Kako piše kritika „ova metatekstualna priča, prepuna fusnota“, prvi put je objavljena na Tajvanu 2020. godine na mandarinskom jeziku. Radnja je smeštena u 1938. godinu i prati mladu japansku kniževnicu koja putuje na Tajvan, koji je u to vreme bio pod japanskom vlašću. Tamo upoznaje ženu prevodioca koja je uvodi u kulinarske čari ostrva, dok se istovremeno suočava sa tenzijama između kolonizatora i kolonizovanih.

Jang (41) je tajvanska književnica. Zanimljivo je je i da je autorka scenarija za mange i video-igre. King (32) je prevodilac tajvansko-američkog porekla i autorka koja živi i radi na relaciji Tajpej–Njujork. Na ceremoniji dodele nagrade u Tejt Modernu u Londonu, Jang je izjavila: „Mi pisci već vek i po postavljamo ista pitanja: kakvu naciju žele građani Tajvana?“

Jang je (uz pomoć prevodioca) i King dala više intervjua i zajedno su odgovorile ne nekoliko zanimljivih pitanja kritike i novinara.

Kako ste provele veče dodela Bukera?

Jang: Dok sam išla ka bini da primim nagradu, telefon mi je neprestano vibrirao u džepu. Bilo je toliko poruka da još uvek nisam stigla da odgovorim na sve. Menadžer me je upozorio da bi trebalo da budem u krevetu do jedan ujutru, ali ostala sam budna do dva.

King: Nikada nisam mislila da ću boraviti u Tejt Modernu nakon zatvaranja za javnost. Bilo je veličanstveno.

Zašto vam je bilo važno da prikažete odnos između dve žene?

Jang: Bilo je fascinantno pisati istorijski roman iz ženske perspektive. Želela sam da se fokusiram na odnos između dve žene, koji ne mora nužno da uključuje romansu. Širom istočne Azije postoji izuzetno snažna pop-kulturna produkcija, ali samo neko sa Tajvana je mogao da napiše ovakav roman.

King: To je zato što je Tajvan legalizovao istopolne brakove i napravio mnogo više institucionalnih koraka ka ravnopravnosti u poređenju sa ostatkom istočne Azije. Istorijski roman u kojem su dve žene i njihov odnos glavni pokretač priče teško da bi mogao biti ispričan u drugim zemljama ovog regiona.

Da li ste imale priliku da vidite takav način predstavljanja odnosa tokom odrastanja?

Jang: Nisam, sve dok nisam počela da pratim mange i anime. Tada sam otkrila kategoriju Yuri (ljubav među devojčicama), koja se odnosi na odnose između žena. Ali to je specifičnost japanske subkulture.

Hrana kao politički i istorijski simbol

Zbog čega ste hrani dali centralnu ulogu u romanu?

Jang: Tokom istraživanja posetila sam mnogo različitih gradova koji imaju specifične kuhinje i jela. Želela sam da naglasim vezu između različitih delova naše zajednice i same zemlje. Takođe, htela sam da skrenem pažnju na jela koja polako nestaju sa Tajvana, poput supe od jute, koja potiče iz centralnog dela zemlje. Ta supa je blisko povezana sa istorijskim razvojem Tajvana. Da nismo bili kolonizovani od strane Japana, ona nikada ne bi nastala. Danas nestaje jer je proces pripreme veoma naporan, a pritom to nije najukusnije jelo koje možete naručiti.

Međunarodni Buker je druga velika nagrada koju je „Tajvanski putopis“ osvojio u prevodu na engleski jezik, nakon što je 2024. godine u SAD dobio Nacionalnu književnu nagradu za prevedenu književnost. Kako doživljavate ovo priznanje na engleskom govornom području, s obzirom na to da se knjiga bavi temama kolonijalizma?

Jang: Dok sam pisala roman, nisam razmišljala o tome kako on odjekuje u stvarnosti. Međutim, književnost ne možete potpuno odvojiti od njenog političkog okruženja. Tek nakon što sam završila knjigu, shvatila sam da u tome postoji izvesna ironija. Zato smatram da je ovakav uspeh sasvim logičan.

King: U anglofonom svetu, ili možda generalno na zapadnoj hemisferi, mnogo se više govori o ulozi (Britanske) imperije. Ali, na Tajvanu se engleski jezik posmatra kao prozor kroz koji možete plasirati svoje ideje u svet. Većina tajvanskih autora piše na mandarinskom, ali zbog političke situacije te knjige neće nužno biti objavljene u Narodnoj Republici Kini. Zbog toga je domet tog jezika ograničen, iako je mandarinski u širokoj upotrebi. Generalno, izdavačka industrija na Tajvanu ne posmatra engleski jezik kao kolonijalnu silu, već kao priliku i platformu da se naše priče čuju.

Prevod kao „rupa u zakonu“ za zaobilaženje cenzure

„Tajvanski putopis“ nije objavljen u Kini. Da li biste želeli da se to desi?

Jang: Kada sam pisala ovu knjigu, predvidela sam da neće biti objavljena u Kini. Ali, imam prijatelje iz Kine koji su kupili primerke i „ispod žita“ ih uneli u zemlju. Bilo bi fascinantno saznati da li u Kini postoji i piratsko izdanje. Moji kineski prijatelji i ja smo nekada čitali piratske verzije mangi prevedenih na pojednostavljeni kineski, tako da znam da tamo postoji dobro uhodan proces prilagođavanja stranih tekstova, a to je bilo pre deset i više godina.

King: Na našim događajima u SAD i Velikoj Britaniji pojavilo se mnogo ljudi iz NR Kine koji su knjigu prvi put pročitali na engleskom jeziku. Tako je prevod postao svojevrsna rupa u zakonu, način da se zaobiđu cenzura i „firewall“.

Jang: Ipak, od sinoć su počeli da nam se javljaju izdavači iz Kine i da se raspituju o pravima za objavljivanje.

Ko bi po vašoj želji najpre trebalo da pročita „Tajvanski putopis“?

Jang: Jasna mi je hijerarhija ciljne publike. Na prvom mestu želim da pokrenem dijalog sa ljudima na Tajvanu. Želim da im pomognem da „seciraju“ te složene emocije koje gajimo prema periodu japanskog kolonijalizma. Na drugom nivou su ili Japanci ili Kinezi. Japanci, zato što želim da bivši kolonizator razume našu perspektivu. Kinezi, zato što želim da priznaju da je pre mnogo vremena postojalo račvanje na putu koje je odvojilo našu istoriju od kineske, kako bi mogli da vide da smo mi kulturološki, a samim tim i nacionalno, potpuno različito stanovništvo.

Strah od kulturnog i vojnog imperijalizma

Recite nam nešto više o tim komplikovanim osećanjima prema istoriji Tajvana.

Jang: Nikada nismo imali dovoljno vremena da u potpunosti prođemo kroz postkolonijalnu fazu jer smo ubrzo nakon što je Japan okončao svoju kolonijalnu vlast 1945. godine dobili novog kolonizatora iz Kine, Kuomintang, Kinesku nacionallističku partiju koja je izgubila kineski građanski rat i preselila se na Tajvan. Na Tajvanu imamo poslovicu u kojoj japansku vladajuću partiju nazivamo psima, a Kuomintang svinjama. Kažemo: „Psi su upravo otišli, a sada su nam stigle svinje.“

Si Đinping se ove nedavno sastao sa Vladimirom Putinom. Kakvi su vaši strahovi kada je reč o budućnosti Tajvana?

Jang: Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu 2022. godine, mnogi ljudi na Tajvanu su videli paralelu između odnosa Tajvana i Kine sa odnosom Ukrajine i Rusije. Ljudi iz Tajvana su počeli ozbiljnije da razmišljaju o pripremama za potencijalni budući rat, i tu ne govorim samo o nacionalnoj bezbednosti. Ne radi se samo o sprečavanju vojne invazije, već i o odbrani od kulturne invazije.

Koje tajvanske autore svet tek treba da upozna?

Jang: To je Vu Ming-ji koji je bio u širem izboru za Međunarodnog Bukera 2018. godine. Zatim Apjang Imik koji je autohtoni pisac iz naroda Taroko, kao i Kevin Čen.