Priča o lubenicama – kako je uspešan posao očeva ugašen novinama sinova?

Foto: envatoelements / sonyakamoz

Ključne tačke
  • U indijskom selu Para poznatom po proizvodnji lubenica, postojao je običaj majskih takmičenja na centralnom trgu.
  • Kada su stigle nove genarcije i nasledile biznis očeva, promenio se posao.
  • Mladi su poneseni brzom zaradom ugasili tradiciju i iz godine u godinu poslovali sve lošije i posao je stao.

U indijskom selu Para u Goi, poznatom po proizvodnji lubenica, postojao je običaj majskih takmičenja na centralnom trgu. Proizvođači su iznosili najveće i najbolje lubenice i deca su se takmičila ko će da pojede više. Ovo je bila dugogodišnja tradicija koja se više ne poštuje.

Očevi i sinovi

Događaj kome su se svi radovali, nije bio organizovan samo zabave radi. Deca koja su dolazila i iz susednih mesta sa slašću su uživala u rajskim ukusima lubenica uz jednu obavezu – da sačuvaju semenke. Iz godine u godinu, proizvođači su tako sakupljali seme najboljih sorti i nastavljali proizvodnju u sezoni koja je dolazila.

Međutim, stizale su nove generacije, sinovi su nasledili očeve farmere i biznis je trebalo da se nastavi. Ali, u jednom ’detalju’ dve su se generacije poslovno razlikovale. Takmičenje u jedenju najvećih lubenica je ukinuto. U isto vreme krajem maja, na trgu su se mogle videti i kupiti samo male lubenice, vidno manje i lošijeg kvaliteta.

Sinovi naslednici su doneli odluku da će velike primerke lubenica prodavati za više novca umesto da ih besplatno dele deci na takmičenjima kako bi sačuvali seme. Prve godine, zarada je bila veća, ali svake sledeće, rod lubenica je bio manji kao i plodovi.

Jedna godina je dovoljna da se rod lubenica promeni i postane manji i lošiji.

Za 7 godina grad Para nije više bio vodeći u proizvodnji, izgubio je ugled i posao je stao.

Priča o lubenicama i jaz

Nema proverenih informacija o poreklu ove priče i nije pouzdano da se zaista desila. Moguće je da je narodna, jedna od onih kratkih, poučnih.

Mada, pre nekoliko godina, u jednom od obraćanja javnosti nekadašnji indijski ministar odbrane Manohar Parikar ispričao je priču o lubenicama i sebe naveo kao svedoka još dok je bio dečak.

Ja sam iz sela Para i nas zovu Parikari i bili smo poznati po uzgajanju lubenica. Ja sam bio jedan od dečaka koji se takmičio i jeo najlepše lubenice. Kada sam se vratio u selo posle studija, godinama kasnije, ničega nije bilo, ni takmičenja ni velikih lubenica ni velike proizvodnje.

Generacije se menjaju svakih 25 godina, ali da bismo razumeli šta ne valja u vaspitanju i obrazovanju treba nam 200.

Prvo, generacijske promene u poslovanju su neminovne. Ali, pre svake borbe za promene i uvođenje novina, mlađi moraju da razumeju i prihvate dublja značenja i tradicije i principa poslovanja. Promena je dobra, samo pre svega neophodno je da svako zna zašto je potrebna“, ispričao je ministar.

Priča o lubenicama je dobar primer i za aktuelnu poslovnu atmosferu gde je zarada prvi i osnovni pokretač, gde je sve manje kompanija koje opstaju duže od 30 godina i gde je moguće da se preko noći poslovna slika promeni za 360 stepeni. Ali, u osnovi svega navedenog je ipak generacijski jaz i pristup poslovanju.

I da je ministarska i da nije, priča o lubenicama je dobra slika jednog od razloga zašto je životni vek biznisa sve kraći. Tako to vide Indijci.        

Strogo je zabranjeno kopiranje tekstova osim u slučaju preciznog navođenja izvora i linka ka originalnom tekstu.

Podeli tekst

Ako ste propustili

Povezane vesti

Komentari +

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo unesite svoje ime ovde