Kada god započinjete razgovor sa nekim, često pretpostavljate šta ta osoba zna, a šta ne. To je problem iako ga mnogi nisu svesni. Ove pretpostavke su neka vrsta procenjivanja i to pogotovo u ranim fazama komunikacije. ’Joharijev model prozora’ je veoma koristan alat koji će pokazati koliko drugi znaju i tako će biti dobra preventiva da ne dođe do nesporazuma, odnosno pogrešne procene.
Istražujete i testirate da vidite koliko druga osoba zna i koliko možete da pretpostavite. To svako radi i nije ništa neobično. Međutim, svakodnevno vam se dešava i da razgovarate, recimo, sa električarem koji je došao da popravi kvar ili sa osobom koju su vam predstavili kao stručnjaka za digitalni marketing. Problem je što ne razmete šta od rešenja za vaš problem predlaže električar, jer nemate ni znanja ni dara za postavljanje električnih instalacija, niti vam je jasno kako zapravo funkcioniše digitalni marketing i šta su realna krajnja očekivanja.
Postoji pomoć u ovakvim razgovorima koja vam može biti asistent da ne procenite pogrešno nečije osnovno znanje. Jer, nesporazum može da bude veliki problem i dalje komplikuje svaku vrstu saradnje.
Joharijev model prozora
Joharijev model prozora je stigao iz polovine prošlog veka. Psiholozi Jozef Luft i Harington Ingam radili na rešenjima za boljem vođenje diskusija (’Johari’ je spoj slova iz njihovih imena). Cilj im je bio da se postignu otvoreni i smisleni razgovori.
Osnovna ideja je da pokušate da osobu sa kojoj razgovarate identifikujete kao pripadnika jedne od četiri različite pozicije u vezi s onim što zna. To su četiri osnovne tačke za bilo čije znanje. Kada započnete razgovor, morate da utvrdite kojoj od te četiri pripada vaš sagovornik.
Prva je otvorena ličnost. Ovo je ono što vi znate i što svi ostali znaju. Nešto kao javno znanje. Na primer, svi znaju vašu poziciju na poslu ili svi znaju da Jovan piše odlične članke.
Druga je slepa ličnost. Ovo je onaj deo gde drugi znaju nešto o vama, ali vi to ne znate. Na primer, svi znaju da vam se nos širi kada ste ljuti, ili vaši urednici znaju da uvek pravite iste, nesmotrene greške.
Treća je skrivena ličnost. Ovo je ono što vi znate o sebi i drugima, ali to zadržavate za sebe. Na primer, samo vi znate kolika vam je plata. Ili, samo vi znate šta ćete kolegi kupiti za rođendan.
Četvrta je nepoznata ličnost. Ovo je ono što ni vi ni drugi ne znate o sebi. Na primer, kako ćete se suočiti sa izazovom novog unapređenja ili sa novim projektom u koji tek ulazite.
Ovaj model i pristup razgovoru je dobar početak za razmišljanje o ličnosti i mentalitetu onoga s kim razgovarate. To je koristan alat ili poziv da se saosećate sa drugima i da svet, tačnije razgovor, vidite onako kako ga oni vide. Suština je da koliko možete ’uđete u kožu’ sagovornika tako što ćete proceniti kom tipu od pomenutih ličnosti pripada.
Teorija u praksi
Ovaj alat, kao i mnogi koji se preporučuju, mogu biti odlično predstavljeni u teoriji, ali kako ih iskoristiti? Mnoge organizacije i iskusni komunikolozi se oslanjaju na Joharijev model prozora, što nije ništa novo. Ali, kako ga vi možete primeniti u svakodnevnom životu? Postoje tri načina.
Prvo, svima je potreban ’urednik’. Postoji mudra izreka da „svakom autoru treba urednik“ Bez obzira da li ste Stiven King ili Agata Kristi, potrebni su vam. Urednik nije samo ekspert za gramatiku. On predstavlja svež pogled. Autor često provodi toliko vremena na svom tekstu ili priči da propušta očigledne propuste, greške, višak reči. Urednik je tu da ukaže na te stvari.
Isto je u korporativnom svetu. Možete na nekom projektu ili zadatku provesti toliko vremena da propuštate očigledne kritične tačke ili propuste. Možda ste proveli dane na izradi prezentacije i zaboravili ste ključnu tačku, ili ste se previše usredsredili na deo logotipa i propustili očiglednu grešku u tekstu. Nije samo autorima potreban urednik. Svako ga treba.
Prava pitanja
Postavljanje pravih pitanja. U korporativnom okruženju, nesporazumi često nastaju kada se donose pretpostavke o tome šta drugi znaju ili razumeju. Pažljivim postavljanjem pitanja možete otkriti skrivene informacije i razjasniti nesigurnosti. Najlakši način da to postignete je postavljanjem otvorenih pitanja:
„Šta mislite o ciljevima projekta?“
„Da li vidite neke izazove koje smo možda prevideli?“
Menadžeri pozivaju članove tima da podele uvid i brige koje bi inače ostale neizrečene. Još jedno pravilo, posebno na timskim sastancima, je da ne govorite predugo. Morate da ostavljate prostor za pitanja i za komentare drugih, morate im davati prilike da podele šta znaju ili ne znaju. Verovatno ste već iskusili menadžerske monologe koji su trajali čitav sat i koji su već nakon pet minuta izgubili nit.
Nema druge nego da se otvarate
Od skrivene do otvorene ličnosti. Uspeh razgovora često zavisi od toga koliko ste otvoreni i iskreni jedni prema drugima. Često je teško da podelite ono što znate zbog straha da ne ostavite utisak da niste dovoljno informisani ili da vam je neprijatno u prisustvu osobe sa kojom razgovarate. Bićete daleko više otvoreniji sa najboljim prijateljem nego sa novim šefom. Važan korak za svakog menadžera je da stvori prostor gde se ljudi osećaju slobodnim da pređu iz skrivene u otvorenu ličnost. Radi se o stvaranju poverljivog i sigurnog okruženja gde se ljudi osećaju prijatno da se otkrivaju drugima. „To znači da ponekad slušate ne samo glavom ili ušima, već i srcem. Morate malo da se otvorite kako biste pozvali druge da učine isto“, u jednom od intervjua rekao je TV voditelj i majstor komunikacije Tevis Smajli.
