Gotovo pola veka jedan pokazatelj američkog društva, konkretno, bio je iznenađujuće stabilan. Od 1972. do 2018. godine odnos Amerikanaca koji su za sebe govorili da su „veoma srećni“ i onih koji su odgovarali da „nisu previše srećni“ menjao se veoma malo.
A onda je došla 2020.
Pandemija nije samo privremeno pokvarila raspoloženje Amerikanaca. Dogodilo se nešto što ekonomista Sem Pelcman sa Booth School of Business Univerziteta u Čikagu naziva istorijskim padom sreće. Pokazatelj je tokom 2020. pao za čak 25 poena, a u godinama koje su usledile vratio se samo za pet.
Za poređenje, čak je i velika finansijska kriza 2008. izazvala pad od najviše deset poena, posle čega se raspoloženje Amerikanaca relativno brzo oporavilo.
Ovoga puta oporavka nema. Još je neobičnije ko je postao nesrećniji.
Nije sve u novcu
Prvo objašnjenje moglo bi biti ekonomsko. Inflacija, poskupljenje hrane, troškovi stanovanja i svakodnevni troškovi lako bi mogli da objasne zašto ljudi imaju osećaj da žive lošije. Ali, Pelcmanovi podaci ne uklapaju se sasvim u tu teoriju.
Najveći pad sreće nije zabeležen među siromašnijim Amerikancima, koji bi trebalo da budu najviše pogođeni rastom troškova života. Posebno veliki pad zabeležen je među belim, visokoobrazovanim ljudima sa višim prihodima. Zato Pelcman smatra da se odgovor mora tražiti i izvan ekonomije.
A jedan podatak posebno se izdvaja – bračni status.
Oženjeni i udati Amerikanci i dalje, u proseku, pokazuju pozitivan bilans sreće. Među ljudima koji nisu u braku situacija je obrnuta.
„Imamo društvo segregirano prema sreći na osnovu braka“, kaže Pelcman.
Oko 45 odsto odraslih Amerikanaca nije u braku. Upravo je u toj grupi posle pandemije zabeležen veliki pad subjektivnog osećaja sreće.
Brak ili nešto što brak donosi?
Na prvi pogled moglo bi se zaključiti da je Amerika postala nesrećnija zato što se ljudi manje venčavaju. Ali, ni to nije objašnjenje.
Odnos venčanih i nevenčanih Amerikanaca tokom poslednjih petnaestak godina gotovo se nije promenio. Otprilike 55 odsto odraslih je u braku, a 45 odsto nije. Promenilo se nešto drugo.
Biti sam danas je, prema ovim podacima, povezano sa znatno nižim nivoom sreće nego pre pandemije.
Pelcman je u drugom istraživanju utvrdio da se prednost povezana sa brakom pojavljuje u gotovo svim grupama koje je analizirao – bez obzira na godine, rasu, prihode, obrazovanje ili seksualnu orijentaciju. Ljudi koji žive zajedno, ali nisu venčani, takođe pokazuju određenu prednost u odnosu na samce, mada je ona manja.
Ipak, ovde je potrebno ograditi se.
Podaci ne dokazuju da brak sam po sebi ljude čini srećnijim. Moguće je da srećniji i stabilniji ljudi češće stupaju u brak. Moguće je i da brak doprinosi sreći. Najverovatnije, smatra Pelcman, oba procesa deluju istovremeno.
Zato ovo nije argument da je venčanje recept za sreću. Mnogo je zanimljivije pitanje šta brak predstavlja.
Možda samoća nije problem
Bred Vilkoks iz američkog Institute for Family Studies smatra da ekonomska nesigurnost svakako doprinosi nezadovoljstvu, posebno među mladima. Ali veću pažnju usmerava na nešto drugo – sve manje druženja, zabavljanja, partnerskih odnosa i neposrednih socijalnih kontakata.
Brojke upravo među mladima izgledaju posebno zabrinjavajuće. Pre pandemije procenat Amerikanaca koji su govorili da nisu previše srećni bio je relativno sličan u različitim generacijama i uglavnom se kretao između 10 i 15 odsto.
Od 2021. do 2024. godine među ljudima od 18 do 35 godina taj procenat porastao je na 26 odsto. Među sredovečnima iznosio je 20, a među starijima od 56 godina 21 odsto.
Pelcman je pronašao još jedan podatak koji se gotovo istovremeno promenio sa srećom. Amerikanci sve manje veruju da se drugi ljudi prema njima ponašaju pošteno.
I taj pokazatelj naglo je pao 2020. godine.
Možda se zato iza priče o braku nalazi nešto šire od samog bračnog statusa. Brak je samo jedan od oblika trajne ili formalne povezanosti sa drugim čovekom. Ono što možda nestaje jesu upravo stabilne veze, osećaj pripadnosti i sigurnost da postoji neko na koga može da se računa.
A šta se događa u Evropi?
Evropa nije američki scenario i nije jednostavna potvrda američke priče, ali ispoljava sličan problem.
Najnoviji World Happiness Report ukazuje da su mladi ljudi u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi danas znatno manje zadovoljni životom nego pre petnaest godina. Pad je dovoljno veliki da menja nekada poznatu sliku prema kojoj su mladi bili među zadovoljnijim generacijama.
Istraživači World Happiness Reporta, koji nastaje pod okriljem Wellbeing Research Centre Univerziteta u Oksfordu u saradnji sa Gallupom i UN Sustainable Development Solutions Network, sve više pažnje zato posvećuju društvenim vezama, poverenju i uticaju digitalnog života.
Podaci iz European Social Survey za 30 zemalja između 2016. i 2024. takođe povezuju blagostanje sa kvalitetom socijalnih veza i osećaja poverenja. Istraživanja upozoravaju da internet i društvene mreže mogu uticati na zadovoljstvo životom upravo preko promena u tim odnosima.
World Happiness Report je već 2025. posebno analizirao društvenu povezanost mladih. Zaključak je bio jednostavan: kvalitetni odnosi su veoma povezani sa zadovoljstvom životom, dok socijalna izolacija među mladima raste. Evropski podaci zato ne govore toliko o „društvu podeljenom brakom“ koliko o društvu u kojem bi nova linija podele mogla da prolazi između ljudi koji imaju stabilne i bliske odnose i onih koji ih nemaju.
Eurofound, agencija Evropske unije koja prati kvalitet života i rada, u istraživanju sprovedenom 2024. takođe je pokazao da se Evropljani i dalje suočavaju sa posledicama postpandemijskog perioda, uključujući probleme mentalnog blagostanja, troškova života i ravnoteže između privatnog i poslovnog života.
Slika se razlikuje od zemlje do zemlje. Evropa nije jedinstveno društvo, a brak nema svuda isto kulturno značenje. U mnogim evropskim državama dugotrajne partnerske zajednice bez formalnog braka mnogo su uobičajenije nego u SAD, pa bi svođenje povezanosti i sreće samo na venčanje moglo dati pogrešnu sliku.
Ali, jedna veza iznova se pojavljuje u istraživanjima: ljudi koji imaju kvalitetne odnose i osećaju da mogu da računaju na druge uglavnom su zadovoljniji životom. Možda zato pravo pitanje nije da li brak čini ljude srećnim. Daleko je važnije pitati šta se događa sa društvom kada sve veći broj ljudi izgubi bliske odnose, poverenje i osećaj da nekome pripada?
Jer novac može da reši mnoge životne probleme. Obrazovanje može da otvori mogućnosti. Profesionalni uspeh može da pruži sigurnost i status. Ali nijedno od toga, izgleda, ne može potpuno da zameni drugog čoveka.
