Kada je krajem XIX veka Francuska uvela obavezno obrazovanje za svu decu, postavilo se pitanje kako proceniti njihove sposobnosti i rasporediti ih u odgovarajuće razrede. Dvojica psihologa, Alfred Bine i Teodor Simon, razvili su prvi praktični test inteligencije – poznatu Bine-Simonovu skalu, koja je kasnije inspirisala niz novih metoda merenja intelektualnih sposobnosti.
Američki psiholog Terman je verovao da visoki IQ predskazuje izuzetna životna postignuća. Kako bi to dokazao, pokrenuo je 1921. godine jedno od najdužih istraživanja u istoriji psihologije. U okviru studije Genetic Studies of Genius, pratio je 1.528 dece sa IQ-om višim od 135 tokom čitavog života. Ta deca, nazvana „termiti“, u proseku su imala uspešne karijere: završavali su fakultete, registrovali patente i objavljivali naučne radove češće nego njihovi vršnjaci.
Međutim, kako su decenije prolazile, pokazalo se da visok IQ ne garantuje izuzetnost. Većina učesnika studije postala je, kako navodi psihološka literatura, „sasvim obična uspešna odrasla osoba“ – inženjeri, pravnici, činovnici ili policajci. Zanimljivo je da su dvojica kasnijih nobelovaca, Alvarez i Šokli, bili odbijeni iz Termanove studije upravo zato što njihov IQ nije bio dovoljno visok.
Ova činjenica otvorila je prostor za drugačije razumevanje inteligencije.
Uspon emocionalne inteligencije
Početkom devedesetih godina pojavljuje se novi koncept – emocionalna inteligencija (EQ). Termin su 1990. godine uveli psiholozi Salovej i Majer, a globalno ga je popularizovao Danijel Goleman knjigom Emocionalna inteligencija iz 1995. godine.
Emocionalna inteligencija ukazala je na nešto što testovi IQ-a ili logičke inteligencije nisu mogli da izmere: samorefleksiju, saosećanje, samokontrolu i sposobnost upravljanja odnosima.
U svetu koji je postajao sve više povezan kroz globalizaciju, timski rad i razvoj ekonomije znanja, upravo su te sposobnosti postale ključne za profesionalni uspeh. Kompanije su počele da uvode treninge emocionalne inteligencije, a obrazovni sistemi su razvili programe socijalnog i emocionalnog učenja.
EQ je, na neki način, proširio razumevanje inteligencije: od sposobnosti rešavanja problema ka sposobnosti razumevanja ljudi.
Zašto ni IQ ni EQ više nisu dovoljni
Danas se svet menja brže nego ikada: tehnološki napredak, veštačka inteligencija, globalne krize i promene na tržištu rada postali su svakodnevica. Upravo u takvom okruženju javlja se potreba za novim konceptom inteligencije.
Autorka i preduzetnica Liz Tran u svojoj knjizi (AQ: A New Kind of Intelligence for a World That’s Always Changing) i objavljenim tekstovima tvrdi da je ključna sposobnost savremenog čoveka – agilnost ili sposobnost prilagođavanja, mentalna fleksibilnost, spremnost na promenu.
„Potrebna nam je nova vrsta inteligencije koja direktno odgovara na izazove sveta koji se stalno menja“, piše Tran. „To je AQ ili adapativna inteligencija, sposobnost da se nosimo sa promenama, neizvesnošću i nepoznatim.“
Prema njenom tumačenju, IQ je bio proizvod industrijskog doba, dok je EQ odgovorio na potrebe ekonomije znanja. Današnji svet, međutim, zahteva nešto treće: sposobnost stalnog prilagođavanja.
Agilnost kao nova vrsta inteligencije
Ideja o adaptivnoj inteligenciji polazi od jednostavne pretpostavke: u svetu u kojem se pravila stalno menjaju, važnije je koliko čovek brzo uči i prilagođava se, nego koliko zna u datom trenutku.
Inteligencija više nije samo pitanje analitičkog razmišljanja ili emocionalne zrelosti. Ona postaje dinamična sposobnost snalaženja u nestabilnim uslovima.
Autorka ističe da je agilnost nekada bila poželjna osobina, ali danas postaje nužnost.
„Agilnost više nije talenat ili poželjna osobina ličnosti već je neizbežna životna orijentacija“, piše Tran.
Jezik koji oblikuje stvarnost
Tran svoju tezu povezuje i sa filozofijom jezika. Pozivajući se na austrijskog filozofa Ludviga Vitgenštajna, ona podseća na njegovu poznatu misao:
„Granice mog jezika znače granice mog sveta.“
U prevosu, ono što nemate reči da opišete teško možete i da razumete. Kada novi pojam uđe u svakodnevni jezik, postaje lakše prepoznati određenu sposobnost ili ponašanje.
Zato autorka smatra da je imenovanje pojma adaptivne inteligencije ili AQ važno samo po sebi. Time se skreće pažnja na sposobnost koja je do sada bila potcenjena: prilagodljivost kao ključna odlika inteligencije savremenog doba.
Inteligencija za svet promena
Ako su IQ i EQ definisali prethodne epohe, adaptivna inteligencija pokušava da objasni sadašnji trenutak. U vremenu ubrzanih tehnoloških transformacija, stalnog učenja i promena karijera, uspeh sve više zavisi od sposobnosti da se čovek brzo prilagođava novim okolnostima.
„Nazivajući ovu sposobnost AQ-om, dajemo joj mesto pored IQ-a i EQ-a kao jednako važnog oblika inteligencije“, piše Liz Tran.
 je nova vrsta inteligencije koja direktno odgovara na izazove sveta koji se stalno menja){kind=link}