Kada je ćerka Rejčel Banister imala 20 godina, nije radila, nije studirala i primala je socijalnu pomoć. Godinama je neredovno išla u školu, teško se nosila sa anksioznošću, gotovo da se nije družila i uglavnom je ostajala kod kuće. Postala je jedna od skoro milion mladih Britanaca koji se ne školuju, ne rade niti su uključeni u profesionalnu obuku. Njena majka opisivala je to kao „ranac koji se godinama puni teretom, sve dok ne postane toliko težak da čovek više ne može normalno da funkcioniše“.
Danas je ista mlada žena pred početkom druge godine fakulteta. Ima prijatelje, pronašla je oblast koja je zanima i, prema rečima njene majke, promena je bila drastična.
Između te dve životne tačke dogodila se terapija nastala pre više od četiri decenije u Finskoj. Zove se „otvoreni dijalog“ i sve više privlači pažnju ne samo psihijatara već i ekonomista i političara. Postoje nagoveštaji, pišu stručnjaci, da ovaj pristup ne pomaže samo ljudima da se psihički oporave. Može im pomoći i da se vrate u školu, na fakultet ili na posao.
Šta je zapravo „otvoreni dijalog“
Za razliku od modela u kojem se osoba sa psihičkim teškoćama uglavnom posmatra kao pojedinačni pacijent, otvoreni dijalog u proces uključuje i ljude koji čine njen stvarni život – porodicu, prijatelje i druge važne osobe. Organizuju se redovni „grupni sastanci“, a razgovori o osobi ne vode se iza zatvorenih vrata, već u njenom prisustvu. Uz nju je stabilan tim stručnjaka, među kojima mogu biti psihijatar i osoba koja je i sama prošla iskustvo mentalnih teškoća i sada pruža podršku drugima.
Ideja je da problem ne postoji izolovano od odnosa, porodice i okruženja u kojem je nastao i u kojem osoba treba ponovo da počne da funkcioniše.
Upravo zbog toga Rejčel Banister, nekadašnja nastavnica koja danas vodi svoju organizaciju, smatra da klasični sistem „štapa i šargarepe“ teško može vratiti mlade u obrazovanje i na tržište rada. Oduzimanje socijalnih davanja ili pokušaji da se neko jednostavno „motiviše“, smatra ona, neće mnogo promeniti ako se prethodno ne dođe do uzroka zbog kojeg je osoba uopšte prestala da funkcioniše.
Britanija sada ozbiljno testira taj pristup. U manjem kontrolisanom istraživanju sa gotovo 500 pacijenata britanskog NHS-a, kod ljudi koji su prošli kroz otvoreni dijalog pokazala se tri puta manja verovatnoća da budu primljeni na psihijatrijsko bolničko lečenje. Program se zbog toga širi unutar zdravstvenog sistema, a pilot-projekti pokrenuti su i u školama.
Ali posebno zanimljivi podaci dolaze iz Finske.
Kada terapija postane i ekonomsko pitanje
Istraživanje sprovedeno u zapadnoj Laponiji pokazalo je da se posle dve godine više od 80 odsto učesnika uključenih u program radili su, školovali se ili tražili posao.
Psihijatar Rasel Razak, koji je vodio britansko ispitivanje otvorenog dijaloga, smatra da bi ovaj pristup trebalo posmatrati ne samo kao terapiju mentalnih poremećaja već i kao moguću društvenu i ekonomsku intervenciju. Ako sprečava da se mladi trajno odvoje od obrazovanja i tržišta rada, korist se ne završava na manjem broju hospitalizacija. Potencijalno se smanjuju izdvajanja za socijalnu pomoć, a povećavaju zaposlenost i poreski prihodi.
Problem je već dovoljno veliki da ga države više ne mogu posmatrati samo kao pitanje zdravstva.
U Velikoj Britaniji broj ljudi između 16 i 34 godine koji zbog dugotrajne bolesti povezane sa mentalnim zdravljem ne rade porastao je između 2019. i 2024. za 190.000, odnosno 76 odsto.
Skoro milion mladih Britanaca danas pripada kategoriji NEET – nisu zaposleni, ne školuju se niti prolaze obuku. I tu se postavlja mnogo šire pitanje: šta ako deo problema nezaposlenosti mladih uopšte nije moguće rešiti merama tržišta rada?
„Ako mlada osoba ne izlazi iz kuće, teško uspostavlja odnose, pati od anksioznosti ili depresivnosti i godinama postepeno ispada iz obrazovnog sistema, ponuda novog kursa, upozorenje da će izgubiti naknadu ili još jedan oglas za posao možda dođu prekasno.
Pre zapošljavanja ponekad je potrebno vratiti sposobnost osobe da ponovo učestvuje u životu“ rekao je Razak.
Holandija pokazuje drugi deo rešenja
Britanci zato ne gledaju samo u pravcu Finske. Proučavaju i Holandiju, gde je svega 4,9 odsto mladih između 18 i 24 godine van obrazovanja i rada, dok je u Velikoj Britaniji taj procenat 15,1 odsto.
Holandski model počiva na ranom reagovanju. Mladi moraju da ostanu u obrazovanju ili obuci dok ne steknu kvalifikaciju ili napune 18 godina. Ako prestanu da dolaze u školu, sistem ne čeka da nestanu iz statistike. Sistem dolazi kod njih.
Više od polovine mladih između 15 i 19 godina uključeno je u stručne programe, a poslodavci sarađuju sa školama i učestvuju u oblikovanju programa. Od 16. godine učenici često kombinuju nastavu i praksu. Razlika je, dakle, u trenutku u kojem društvo reaguje.
„Umesto da godinama kasnije finansira posledice nečijeg ispadanja iz obrazovanja, pokušava da spreči da do tog ispadanja uopšte dođe. Finski otvoreni dijalog toj ideji dodaje još jedan važan začin: kada je prepreka mentalno zdravlje, nije dovoljno mladom čoveku reći da mora da radi. Potrebno je razumeti zašto više ne može da radi, uči, uspostavlja odnose ili zamišlja sopstvenu budućnost.
Možda je upravo u tome najvažnija poruka ovog modela“ rekao je psihijatar.
Društvo može dugo da plaća posledice izgubljenih godina jedne mlade osobe. Ili, može mnogo ranije da uloži u njenu sposobnost da se ponovo uključi u život. U prvom slučaju finansira problem. U drugom pokušava da vrati čoveka.
