Usamljenost je tema o kojoj se nikada nije više pisalo. Dugo se posmatrala kao neprijatno osećanje koje prati teške životne periode, depresiju, anksioznost ili bolest. Međutim, sve više istraživanja ukazuje na mogućnost da smer delovanja bude i obrnut: usamljenost sama po sebi može doprineti pogoršanju mentalnog i opšteg zdravlja.
To pitanje postaje posebno važno kada se uzme u obzir koliko je problem rasprostranjen. Komisija Svetske zdravstvene organizacije za društvenu povezanost procenila je da usamljenost oseća približno 16 odsto ljudi širom sveta i povezala je nedostatak društvene povezanosti sa oko 871.000 smrtnih slučajeva godišnje.
Za naučnike je, međutim, dugo postojala dilema nalik „kokoška ili jaje?“.
Da li usamljenost narušava zdravlje ili ljudi zbog depresije, anksioznosti i drugih problema postaju usamljeniji?
Novo veliko istraživanje pokušalo je da razdvoji ta dva procesa.
Dva miliona ljudi i jedno pitanje
Tim istraživača sa Univerziteta u Bristolu, u saradnji sa stručnjacima iz Nest-a, Amsterdam UMC, Oxford-a i Manchester-a, analizirao je podatke iz genetskih studija koje su obuhvatile i do dva miliona ljudi, kao i podatke do 414.432 učesnika UK Biobank. Rezultati su objavljeni u časopisu Nature Communications.
Depresija i anksioznost procenjivane su standardnim kliničkim upitnicima PHQ-9 i GAD-7, a istraživači su koristili i zvanične dijagnoze iz zdravstvenih kartona.
Usamljenost je merena jednostavnije – učesnici su odgovarali na pitanje da li se često osećaju usamljeno.
To je ujedno jedno od ograničenja istraživanja. Usamljenost je složeno psihološko iskustvo koje je teško svesti na jedan odgovor, što priznaju i sami autori. Detaljnija skala omogućila bi preciznije merenje. Ipak, količina dostupnih podataka omogućila je istraživačima da problem posmatraju iz nekoliko uglova.
Pored poređenja usamljenih i ljudi koji se nisu izjasnili kao usamljeni, upoređivali su braću i sestre kako bi smanjili uticaj zajedničkog porodičnog okruženja i slične genetike. Zatim su primenili metod poznat kao Mendelova randomizacija, koji pomoću genetskih varijacija omogućava istraživačima da približnije procene mogući uzročno-posledični odnos. Pokušali su da odgovore upravo na najvažnije pitanje: da li usamljenost prethodi problemima mentalnog zdravlja ili se samo pojavljuje kao njihova posledica?
Možete biti sami, a ne usamljeni
Istraživanje pravi važnu razliku između socijalne izolacije i usamljenosti.
Socijalna izolacija može relativno objektivno da se meri – koliko ljudi neko viđa, koliko kontakata ima i koliko često ostvaruje društvene interakcije.
Usamljenost je nešto drugo. To je subjektivni osećaj da nedostaje bliskost ili povezanost sa drugim ljudima. Zato osoba može da živi sama, da ostvaruje relativno malo kontakata i ne da se ne oseća usamljeno. Isto tako, moguće je svakodnevno biti okružen kolegama, prijateljima ili članovima porodice, a ipak osećati duboku usamljenost.
U ovom istraživanju upravo se osećaj usamljenosti pokazao štetnijim od same socijalne izolacije. To je važna razlika jer sugeriše da problem nije samo u broju ljudi kojima je čovek okružen. Važan je doživljaj povezanosti.
Usamljenost može doći prva
Rezultati podržavaju ideju da usamljenost nije samo pratilac psiholoških problema. Postoje pokazatelji da može doprineti njihovom nastanku i pogoršanju.
Istraživač sa Univerziteta u Bristolu Zoi Rid zato zaključuje da „usamljenost, a verovatno i socijalna izolacija, ostaju važni javnozdravstveni problemi, posebno kada je reč o mentalnom i opštem zdravlju“.
Ali, ovaj odnos nije jednostavno opisati niti uočiti pravilnosti. Mnogo je verovatnije da nastaje začarani krug.
Čovek se oseća usamljeno. Raspoloženje se pogoršava. Javljaju se anksioznost, povlačenje ili gubitak motivacije. Zbog toga postaje još teže održavati odnose i tražiti društvo. Kontakata je manje, osećaj povezanosti slabi i usamljenost postaje još intenzivnija.
Tako posledica ponovo postaje uzrok i krug se nastavlja.
Zašto je ovo važno?
Ako se usamljenost posmatra samo kao simptom depresije ili drugih psiholoških teškoća, pažnja se prirodno usmerava na lečenje osnovnog problema. Ali, ako usamljenost može biti jedan od njegovih uzroka, onda društvena povezanost postaje moguća tačka prevencije.
„To ne znači da se depresija ili anksioznost mogu rešiti jednostavnim savetom da neko češće izlazi ili razgovara sa prijateljima. Takvo pojednostavljivanje zanemarilo bi ozbiljnost mentalnih poremećaja i složenost same usamljenosti. Ali znači da odnos sa drugim ljudima nije samo prijatan dodatak životu. Može biti jedan od njegovih zaštitnih faktora“ pišu istraživači.
U tome se nalazi i praktična vrednost istraživanja. Na neke uzroke lošeg mentalnog zdravlja teško je uticati u kratkom vremenskom roku. Ponovno uspostavljanje jednog izgubljenog kontakta ponekad je mnogo dostupniji prvi korak.
Telefonski poziv koji se odlaže, kafa koja se mesecima dogovara, poruka osobi sa kojom dugo nije bilo konatakta. Preporuka je svima da provere kako je neko koga poznaju ko se u poslednje vreme povukao.
Takvi postupci sami po sebi nisu terapija. Ali mogu biti preporuka, ono nešto što ljudima često nedostaje mnogo pre nego što problem dobije dijagnozu – osećaj da sa svojim životom nisu ostali sami.
