Da li je prvi veliki pokušaj srpskog preduzetništva bio uspeh ili neuspeh? Posmatrano kroz poslovne bilanse, odgovor bi mogao biti negativan, jer je bio opterećen kreditima, pozajmicama, skupom proizvodnjom i neprestanim finansijskim problemima. Međutim, ako se istorijat ne posmatra samo kroz zaradu već i kroz promene koje pokreće, onda je priča o Avramu Petronijeviću jedna od najvažnijih u razvoju srpske privrede.
U vreme kada je Srbija tek izlazila iz vekova osmanske uprave i kada gotovo da nije postojala domaća industrija, Petronijević je pokušao da pokaže da zemlja može sama da proizvodi robu koju je do tada uvozila. Njegova staklara nije bila samo fabrika stakla već simbol jedne nove ideje, da Srbija može da razvije sopstvenu proizvodnju, privatni kapital i preduzetnički duh. Iako je taj poduhvat pratio niz finansijskih teškoća, dugova i državnih intervencija, predstavljao je početak moderne industrijske Srbije i dokaz da se veliki poslovni poduhvati retko sprovode bez rizika.
Prvi biznismen iz vlade u istoriji
Avram Petronijević (1791–1852) bio je jedna od najuticajnijih ličnosti Srbije prve polovine 19. veka. Rođen u Tekiji kod Kladova, rano je ušao u trgovačke poslove, a zahvaljujući poznavanju jezika i diplomatskim sposobnostima vrlo brzo je postao jedan od najbližih saradnika kneza Miloša Obrenovića. Učestvovao je u gotovo svim važnim političkim događajima tog vremena, kao saradnik Obrenovića i Karađorđevića, od pregovora sa Osmanskim carstvom do oblikovanja državne uprave i spoljne politike Srbije. Više puta obavljao je dužnost ministra inostranih poslova i predsednika vlade, ostavljajući snažan trag u stvaranju moderne srpske države.
Ipak, za razliku od mnogih savremenika koji su se zadržavali isključivo u politici, Petronijević je smatrao da politička nezavisnost nema pun smisao bez ekonomske samostalnosti. Upravo zbog toga odlučio je da deo svog ugleda, kapitala i energije uloži u razvoj industrije, verujući da država mora imati domaće fabrike koje će pokrenuti privredni razvoj. U zahtevu za izgradnju fabrike Petronijević je napisao ,,da bi fabrika proizvodila potrebe koje smo prinuđeni za skupe novce iz stranih zemalja nabavljati”.
Čaše za Karađorđeviće
Ta ideja materijalizovana je osnivanjem staklare u Jagodini sredinom četrdesetih godina 19. veka, prve fabrike stakla u tadašnjoj Srbiji i jednog od prvih ozbiljnih industrijskih preduzeća u zemlji. Cilj nije bio samo ostvarivanje profita već i zapošljavanje stanovništva i prenos zanatskog znanja iz razvijenijih evropskih zemalja. U pogonima su izrađivane čaše, flaše, prozorsko staklo, boce za lekove, ukrasni predmeti i drugi proizvodi namenjeni svakodnevnoj upotrebi. Posebno mesto zauzimala je reprezentativna serija izrađena za dinastiju Karađorđević, čiji se pojedini primerci i danas čuvaju kao vredni eksponati u Muzeju savremene umetnosti i svedočanstvo kvaliteta tadašnje proizvodnje. Ipak, proizvodnja je od samog početka bila suočena sa nedostatkom stručnih majstora, visokim troškovima, skupim sirovinama i čestim finansijskim krizama, zbog čega je fabrika opstajala uz kredite i državnu pomoć.
Uz političku nezavisnost i ekonomsku je smatrao obavezom
Petronijević je gotovo istovremeno vodio državu i pokušavao da razvije privatnu industriju, što je u tadašnjoj Srbiji predstavljalo gotovo pionirski poduhvat. Kao državnik razumeo je da moderna država ne može da počiva isključivo na poljoprivredi i trgovini, već da mora razvijati proizvodnju i podsticati domaće preduzetnike.
Zalagao se za dovođenje stranih stručnjaka (tu ideju je sprovodio u svojoj staklari), prenos tehnologije, obrazovanje zanatlija i stvaranje uslova u kojima bi privatni kapital mogao da ulaže u industriju. Njegova staklara bila je svojevrsni eksperiment kojim je želeo da pokaže kako Srbija može sama proizvoditi robu koju je do tada uvozila. Iako nije ostvarila očekivanu finansijsku stabilnost, ona je promenila način razmišljanja tadašnje elite.
Petronijević je pokazao da država ne treba da bude jedini pokretač privrede, već da je razvoj moguć tek kada se ohrabre pojedinci spremni da ulažu, rizikuju i stvaraju novu vrednost.
Sledbeniciima u nasleđe
Da li je, dakle, prvi veliki poslovni poduhvat moderne Srbije bio uspešan?
Ako se posmatra isključivo kroz profit, odgovor verovatno nije potvrdan. Međutim, njegov istorijski značaj daleko prevazilazi finansijski rezultat. Petronijevićeva staklara pokazala je da Srbija može da razmišlja industrijski, da ulaže u proizvodnju i da stvara domaće preduzetnike. Upravo zbog takvih pionirskih pokušaja kasnije su se razvijali veliki industrijalci i trgovci koji su obeležili kraj 19. i početak 20. veka. Među njima su bili Vladislav Vajfert, koji je od porodične pivare stvorio jednu od najmodernijih industrija u zemlji, Đorđe Vajfert, jedan od najvećih srpskih industrijalaca i bankara, kao i Luka Ćelović, trgovac i dobrotvor koji je stečeno bogatstvo ulagao u razvoj Beograda. Put kojim su oni krenuli bio je znatno prohodniji upravo zato što je Avram Petronijević mnogo ranije pokazao da se i u Srbiji može razmišljati preduzetnički, čak i kada prvi koraci nisu donosili trenutni uspeh.
