Najveći izum Leonarda da Vinčija (1452-1519) možda nije neki od njegovih izuma. Iako ga je istorija upamtila kroz slike i mašine i njegovo ime povezuje sa Mona Lizom ili Tajnom večerom i skice letećih mašina, tenkova, padobrana, anatomskih studija i hidrauličnih sistema, Leonardo je ostao upamćen i kao arhitekta, inženjer, prirodnjak, prinalazač. Možda je iz današnje perspektive za Leonarda da Vinčija reći najispravnije da je bio univerzalni genije renesanse.
Ako biste se pozabavili njegovim beleškama i tekstovima njegovih analitičara, iznenadilo bi vas koliko je zapravo savremen i kao autor i kao mislilac. Njegov najveći dar možda nije bio u tome što je naslikao čudesna dela, izvajao remek-dela ili osmislio mašine koje će čovečanstvo izgraditi tek nekoliko vekova kasnije. Njegov najveći dar bio je način na koji je razmišljao. Iz njegovih beleški i spisa kao i tekstova biografa, nije pretenciozno reći da Leonardo sve ljude podseća da najveći proboji često nastaju upravo onda kada čovek prihvati da još ne zna dovoljno.
Zato ne iznenađuje da se ime Leonarda da Vinčija sve češće pojavljuje u knjigama o liderstvu, kreativnosti i donošenju odluka. Vilter Ajzakson u biografiji Leonardo da Vinči ne opisuje ga prvenstveno kao slikara, već kao čoveka beskrajne radoznalosti. Američki autor Majkl Gelb čitavu knjigu How to Think Like Leonardo da Vinci zasniva na pokušaju da objasni kako je razmišljao najveći um renesanse. Istoričar umetnosti Martin Kemp, jedan od vodećih svetskih autoriteta za Leonarda, smatra da je upravo sposobnost povezivanja umetnosti i nauke bila njegov najveći doprinos ljudskoj civilizaciji.
Svi oni, svaki iz svoje perspektive, dolaze do istog zaključka da Leonardo nije bio genije zato što je znao više od drugih već zato što je mnogo duže od drugih mogao da ostane u prostoru između pitanja i odgovora.
Sfumato, više od slikarske tehnike
Postoji italijanska reč koja se gotovo uvek vezuje za Leonarda – sfumato. Nije reč koju je sam Leonardo bilo gde zapisao, ali posle njega koristili su je istoričari umetnosti kako bi njom predstavilitehniku mekih prelaza između svetlosti i senke po kojoj su prepoznatljivi Mona Liza, Bogorodica u stenama ili Sveti Jovan Krstitelj. Sama reč potiče od italijanskog glagola sfumare ili „ispariti poput dima“.
Na Leonardovim slikama gotovo da nema oštrih linija. Konture lica nestaju u svetlosti. Senke se ne završavaju u jasnoj liniji. Pogled posmatrača ne može sa sigurnošću da odredi gde se završava jedan oblik, a počinje drugi.
Zbog toga osmeh Mona Lize deluje živ. Što ga duže posmatrate, to se više menja, pišu kritičari umetnosti.
Naučnici danas znaju da je Leonardo taj efekat postizao neverovatnim strpljenjem. Analize Mona Lize pokazale su da je na pojedinim delovima slike nanosio i do pedeset gotovo nevidljivih slojeva boje, tanjih od ljudske dlake. Svetlost prolazi kroz svaki od tih slojeva, odbija se od podloge i vraća nazad, stvarajući utisak da lice svetli iznutra.
Ali, sfumato nije nastao iz želje za estetskim efektom već iz Leonardovog uverenja da priroda ne poznaje oštre granice.
Ne pravi oštre konture
To se jasno vidi u njegovim beleškama koje su, posle njegove smrti, objedinjene u delu Traktat o slikarstvu. Leonardo savetuje slikare:
„Ne pravi oštre konture, jer u prirodi nijedna stvar nije omeđena linijom.“
Na drugom mestu piše da granice tela treba da prelaze jedna u drugu kao dim, a ne da budu naglo odvojene. Na prvi pogled, ova sugestija je tehnički savet namenjen slikarima. Međutim, iza ovakvog saveta stoji daleko ozbiljnija ideja.
Leonardo nije slikao ono što je znao. Slikao je što je video. A ono što je video nije odgovaralo pravilima tadašnjeg slikarstva.
Kao opsesivni istraživač prirode proučavao je optiku, način prelamanja svetlosti, anatomiju ljudskog tela, građu oka i način na koji čovek opaža prostor. Shvatio je da ljudsko oko gotovo nikada ne vidi potpuno jasne granice između oblika. Vazduh, vlaga, svetlost i udaljenost neprestano sve zamagljuju.
Oksfordski profesor Martin Kemp piše da je Leonardo smatrao da „umetnik ne sme da slika ono što misli da zna, već ono što priroda zaista pokazuje“. Svet nije sastavljen od crnih linija. Granice postoje samo u ljudskom umu.
Beležnice jednog čoveka koji nije žurio sa odgovorima
Možda je još zanimljivije ono što Leonardo nije radio.
Nije žurio da donese zaključak.
Posle Leonarda da vinčija ostalo je i sačuvano više od 7.000 stranica beleški. Pretpostavlja se da je napisao tri puta više, ali je veliki deo izgubljen. U njima nema sistema koji se očekuje od jednog naučnika.
Nema gotovih teorija. Nema konačnih zaključaka.
Umesto toga, stranice su prepune pitanja.
Zašto je nebo plavo?
Kako voda pravi vrtloge?
Kako ptica menja pravac leta?
Zašto ljudi zevaju?
Kako nastaje osmeh?
Volter Ajzakson piše da je Leonardova najveća osobina bila „nezasita radoznalost“. Ona ga je vodila od anatomskih sala do radionica bravara, od matematike do botanike, od muzike do geologije.
Nije osećao potrebu da odmah pronađe odgovor i ponekad bi se istom pitanju vraćao godinama.
Za njega razmišljanje nije bilo potraga za sigurnošću već način života.
Od slikarske tehnike do filozofije razmišljanja
Leonardo da Vinči nikada nije napisao da je sfumato životna filozofija. Niti je tvrdio da ta tehnika može da se primeni na donošenje odluka ili liderstvo. To je savremena interpretacija.
Najviše ju je popularizovao američki pomenuti Majkl Gelb još 1998. godine. Gelb je proučavajući Leonardove beleške pokušao da rekonstruiše principe njegovog razmišljanja i pretvori ih u model kreativnosti primenljiv u savremenom životu.
Jedan od sedam principa koje izdvaja nazvao je upravo sfumato i to ne kao slikarsku tehniku već kao sposobnost da čovek ostane smiren usred neizvesnosti.
Gelb smatra da je Leonardova najveća intelektualna snaga bila spremnost da dugo živi sa pitanjima na koja još nije imao odgovor.
To nije neodlučnost niti odlaganje. To je odbijanje da se složeni problemi pojednostave prerano.
Psihologija tek sada razume Leonarda
Ako postoji jedna reč koja poslednjih dvadeset godina dominira psihološkim istraživanjima, onda je to neizvesnost. Tačnije, radi se o netoleranciji prema neizvesnosti. Reč je o sklonosti prosečnog čoveka da svaku nejasnu situaciju doživi kao potencijalnu opasnost.
Kada čovek ne zna šta će se dogoditi, njegov mozak ne ostaje neutralan. Pokušava da pronađe odgovor što pre. Da zatvori pitanje. Da povrati osećaj kontrole. I to je duboko evolutivni mehanizam.
Za čoveka koji je pre deset hiljada godina čuo šum u žbunju bilo je mnogo bezbednije da odmah pretpostavi da je u pitanju predator nego da dugo razmišlja. Brzina je tada spasavala život. Danas, međutim, isti mehanizam često radi protiv čoveka.
Čovek ne zna da li da promeni posao. Da li da pokrene biznis, da li da investira, da započne novi projekat? Umesto da prihvati da odgovor još ne postoji, nastavlja da skuplja informacije. i zatim uslede nove analize, knjige, saveti, gurui, podkasti. Na kraju čovek ne donosi odluku.
Ne zato što nema dovoljno znanja, već zato što ljudski mozak pogrešno veruje da će jednog dana neizvesnost potpuno nestati.
Neće.
Leonardo nije tražio sigurnost već bolje pitanje
Volter Ajzakson u svojoj biografiji piše da Leonardo gotovo nikada nije prestajao da postavlja pitanja što je možda njegova najpotcenjenija osobina.
Većina ljudi koristi pitanja da bi što pre stigla do odgovora. Leonardo ih je koristio da bi bolje video.
Njegove beleške ne odaju utisak čoveka koji želi da potvrdi sopstvene pretpostavke. Iz njih izbija radoznalost. Kada proučava tok vode, ne pokušava odmah da objasni vrtlog. Prvo ga posmatra.
Kada secira ljudsko telo, ne traži potvrdu postojećih medicinskih teorija. Traži ono što priroda zaista pokazuje.
Martin Kemp upravo zato smatra da je Leonardov najveći metod bio posmatranje. Ne zaključivanje. Ne dokazivanje. Posmatranje.
Danas biste rekli da je imao izuzetno razvijenu sposobnost da odloži zaključak.
Najveći neprijatelj mudrosti nije neznanje
Najveći neprijatelj mudrosti nije neznanje već potreba da čovek bude bude sigurnan. Savremeni svet nagrađuje sigurnost.
Na društvenim mrežama najglasniji deluju kao najveći autoriteti, a uglavnom su prevaranti. U kompanijama se često očekuje da lider odmah zna odgovor. U politici se neodlučnost smatra slabošću. U škole nagrađuju tačne odgovore. Niko ne nagrađuje dobro pitanje. Leonardo da Vinči bi verovatno bio veoma loš gost televizijskih debata. Na većinu pitanja odgovorio bi:
„Ne znam još“ baš kao i Sokrat.
I upravo je u tome njegova veličina. Najveći umovi retko imaju potrebu da izgledaju nepogrešivo. Njih pokreće potreba da razumeju, ne da budu u pravu.
