Kolektvna iluzija ili pluralističko neznanje najbolje ćete razumeti ako se prisetite Andersenove bajke Carevo novo odelo.
Dok pod nagovorom nejcenjenijih krojača paradira gradom go, kao od majke rođen, car je ubeđen da nosi novo odelo, specijalno, samo za njega krojeno. Prisutni i zatečeni građani ćute. Niko ne reaguje na pojavu golog cara.
Razlog? Svako veruje da onaj drugi takođe veruje da je car zaista u novom odelu. Svako tako sumnja u svoju procenu pod uticajem ostalih koji takođe ne reaguju. Svako tako ne misli svojom glavom i ne koristi svoj razum, a tu je i manjak samopouzdanja.
Cela gungula se raspetljava tako što jedno dete ukazuje svima da car zapravo na sebi nema odeću i da je prevaren.
Opsesivni lov na kita
Još je jedan odličan primer kolektivne iluzije ili neznanja.
U Melvilovom romanu Mobi Dik, kapetan Ahab opsesivno lovi ’svog’ belog kita. Vodi svoju posadu širom okeana, očajnički tražeći osvetu nad kitom zbog kojeg je izgubio nogu. Svi članovi Ahabove posade sumnjaju. Sa nevericom služe kapetanu i ekspediciji, šapuću dok plove morem, ali nikada ništa ne kažu. Svako pretpostavlja da i drugi isto misle – Ahab je maničan i opsesivan i sve će uništiti zbog osvete jednom kitu. Ali, jedan od članova posade uspeva da se izdvoji i čak razmatra ubistvo kapetana Ahaba da bi spasio ostatak posade od potrage koja će ih sve pobiti.
Mornari sa broda pod vođstvom Ahaba bili su zarobljeni na više načina. Bili su očarani čarolijom Ahabove harizme, omamljeni opojnim osećajem pripadanja timu, lojalnošću, ali i strahom. Više od svega, posada je bila zaglavljena u stanje poznato kao kolektivna iluzija (pluralističko neznanje).
Kolektivna iluzija na poslu
Situacija kada gotovo svi u jednoj grupi razmišljaju na isti način, ali se ne izjašnjavaju ili ne reaguju jer misle da svi ostali misle drugačije – najkraće se može opisati kao kolektivna iluzija. Svi su znali da novo odelo cara ne postoji, ali nisu ništa rekli jer su mislili da svi ostali znaju nešto što oni ne znaju.
Ovaj fenomen možete svakog dana gledati u praksi, poslovnoj pre svih.
Pedesetih godina, psiholog Solomon Aš je dokazao da ako nekoga pridružite grupi ljudi koji tvrde da je (neki) odgovor pogrešan, u većini slučajeva će deliti mišljenje sa grupom, pa čak i kada misli da je odgovor drugačiji. Isto je čak i kada je odgovor očigledno pogrešan.
Darli i Latane su pokazali sličan efekat sedamdesetih godina – ’aplikanti za posao’ koji je bio lažan, sedeli su u sobi koja je postajala sve punija dima i nisu ništa rekli sve dok to nisu učinili i drugi.
Procena drugih, ali pogrešna
Grupno razmišljanje, masovna sugestija i pritisak vršnjaka – sve to ima ulogu u pojavi kakva je kolektivna iluzija i neznanje. Ali ono što je čini posebnom jeste ’saznajni element:
Kad god stupate u interakciju s ljudima, koristite neku vrstu teorije uma – morate da napravite neke pretpostavke o ponašanju i sistemima verovanja drugog. Tako na neki način mapirate želje ili namere ljudi. Ako vidite da drugi gleda na sat, pretpostavljate da mora da ide ili mu je možda, neobjašnjivo, dosadilo u vašem društvu.
Tako da je nesumnjivo tačna postavka da ljudi pogrešno pretpostavljaju da drugi veruju u određenu stvar.
Zamislite da ste na sastanku. Petak je, pred kraj radnog vremena i umorni ste. Pogledate oko sebe. Konstatujete da svi deluju ozbiljni, aktivni, duboko u materiji, klimanju glavama, sede uspravno. Pretpostavljate da su svi drugi prilično srećni što su tu. Vole sastanke.
Naravno, u realnosti, niko celu ovu situaciju ne voli baš koliko i vi. Većina prisutnih želi da se isključi i ode na kafu. Ali, svi su tu vođeni pogrešnim uverenjem i neispravnom teorijom uma – da su sami u svom osećaju i proceni.
Kolektivna iluzija i društveni lenjivci
Ima li leka za pojavu kakva je kolektivna iluzija ili pluralističko neznanje?
- „Izgradite okruženje otvoreno za pitanja. Kada sam se obučavao da budem predavač, jedna od prvih stvari koje su me naučili bilo je da izbegavam pitanje ’Da li svi razumete?’ Uvek ćete dobiti potvrdne odgovore. Malo ko želi da izgleda glupo i prizna da ne razume. Potrebna je hrabrost biti prva osoba i prekinuti tišinu i priznati neznanje. Bolje je testirati znanje pitanjem: ’Dakle, šta ćete prvo uraditi?’“ preporuka je Tomsona, profesora sa Oxford-a.
- Uvek treba da imate na umu da neko u sobi ima pitanja. Ključ je stvaranje prijatnog okruženja otvorenog za pitanja. Postoji mnogo načina da se to postigne. Recimo, budite dobri u prihvatanju postavljenih pitanja. Klimajte glavom, osmehnite se i recite: ’Dobro pitanje, hvala’, čak i ako je to najgluplja stvar koju ste čuli ove godine, jedan je od saveta psihologa.
- Čuvajte se društvenih lenjivaca. Rad u timu je produktivan i često neizbežan deo posla. Svako mora da doprinosi ako tim želi da postigne nešto veliko. Problem je, međutim, što neki ljudi nisu prirodni ’radnici u grupi’. Mogu biti mašine za produktivnost kada su sami, ali kada ih stavite u grupu, samo se ’voze’ i lenji su. To su oni koji imaju svoje ime u zasluzi tima, a gotovo ničemu ne doprinose i zbog toga ih niko ne proziva.
I više je nego dobro da prekinete obrasce grupnog razmišljanja. Svakom timu trebaju ljudi koji će ljuljati čamac, a ne oni koji će biti dobri u glancanju cipela, jedno je od zanimljivijih poređenja Adama Granta.
