Veštačka inteligencija olakšava rad. Mnogim zaposlenima daje šansu da zadatke obavljaju brže. Međutim, vreme koje na taj način uštede ne mora nužno da donese i bolje uslove rada. Naprotiv, u kompanijama koje svako povećanje efikasnosti koriste kao priliku da zaposlenima dodele nove obaveze, tehnološki napredak može da postane dodatni izvor opterećenja.
Na ovaj problem ukazuje istraživanje kompanije O.C. Tanner, sprovedeno među više od 25.000 zaposlenih u 23 zemlje. Nalazi pokazuju da je za dugoročnu produktivnost važno ne samo koliko zaposleni mogu da urade, već i koliko kompanije vode računa o granicama njihovih radnih kapaciteta.
Istraživači O.C. Tannera zaštitu radnih kapaciteta prepoznaju kao jedan od tri ključna elementa organizacione saosećajnosti. Ona podrazumeva da rukovodioci razumeju stvarno opterećenje zaposlenih, određuju prioritete, prilagođavaju obim posla i postavljaju realna očekivanja. Umesto da odgovornost za preopterećenost bude prepuštena pojedincima, ona bi trebalo da postane sastavni deo upravljanja organizacijom.
Aleks Lavel, potpredsednik Instituta O.C. Tanner, upozorava da je jedan od rizika primene veštačke inteligencije upravo to što svaka ušteda vremena počinje da se posmatra kao slobodan prostor za nove zadatke. Međutim, zaposleni koji zahvaljujući tehnologiji uštedi sat vremena možda je već toliko opterećen da mu je taj sat potreban kako bi kvalitetnije ispunio postojeće obaveze.
Manje sagorevanja, više podrške
Jedan od najznačajnijih nalaza istraživanja odnosi se na povezanost između zaštite radnih kapaciteta i profesionalnog sagorevanja. U kompanijama koje aktivno vode računa o granicama opterećenja zaposlenih, izgledi za sagorevanje manji su za 87 odsto. Istovremeno, zaposleni imaju 12 puta veće izglede da osećaju podršku u svom radu i deset puta veće izglede da svoje rukovodioce doživljavaju kao saosećajne.
Ovi rezultati ukazuju na važnost organizacione kulture u kojoj zaposleni mogu otvoreno da govore o prevelikom obimu posla. U sredinama gde se stalna dostupnost i prihvatanje dodatnih obaveza smatraju dokazom profesionalne posvećenosti, priznanje da su radni kapaciteti iscrpljeni često se doživljava kao znak slabosti.
Prema Lavelovim rečima, zaposleni ne bi trebalo da čekaju trenutak potpune iscrpljenosti da bi se usudili da odbiju novi zadatak. Rukovodioci bi morali da stvore uslove u kojima se o opterećenju razgovara dovoljno rano da bi raspored poslova, rokovi ili prioriteti mogli da se promene.
Istraživanje zato ukazuje na potrebu da se izjava zaposlenog da ne može da preuzme novu obavezu ne tumači kao nedostatak motivacije, već kao važna informacija o funkcionisanju tima.
Produktivnost nije isto što i neprekidan rad
„Rezultati pokazuju i da zaštita radnih kapaciteta nije samo pitanje dobrobiti zaposlenih, već je povezana sa poslovnim rezultatima. Kada rukovodioci vode računa o opterećenju svojih timova, zaposleni imaju devet puta veće izglede da ostvaruju izvanredne rezultate, dok organizacije imaju 13 puta veće izglede da redovno uvode inovacije. Povezanost zaposlenih sa rukovodiocima i osećaj zajedništva takođe su osam puta izraženiji.
Ovakvi nalazi dovode u pitanje pretpostavku da povećanje produktivnosti nužno zahteva stalno proširivanje obima posla. Naprotiv, zaposleni kojima je ostavljeno dovoljno vremena za razmišljanje, rešavanje složenih problema i razvijanje novih ideja mogu značajnije doprineti rezultatima kompanije od onih čiji je radni dan u potpunosti ispunjen izvršavanjem zadataka“ pišu istraživači O.C. Tannera.
Lavel zato postavlja pitanje koliko je realno očekivati kreativnost i inovacije od ljudi koji jedva uspevaju da odgovore na već postojeće zahteve. Prostor za razmišljanje, prema njegovom tumačenju rezultata, nije suprotnost produktivnosti, već jedan od njenih važnih preduslova.
Istraživači preporučuju da kompanije jasnije definišu radno vreme, očekivanu dostupnost zaposlenih, rokove i obim projekata, kao i načine pružanja podrške kada radno opterećenje postane preveliko. Posebno je važno da preraspodela zadataka ne znači jednostavno prebacivanje obaveza sa jednog preopterećenog zaposlenog na drugog.
Iako nalazi pokazuju snažnu povezanost između zaštite radnih kapaciteta, manjeg rizika od sagorevanja i boljih poslovnih ishoda, oni sami po sebi ne dokazuju da je zaštita kapaciteta neposredan uzrok svih tih rezultata. Istraživanje, međutim, pruža argument za preispitivanje načina na koji kompanije upravljaju produktivnošću u uslovima sve šire primene veštačke inteligencije.
Njegova centralna poruka jeste da tehnološki napredak ne bi trebalo meriti isključivo brojem dodatnih zadataka koje zaposleni mogu da završe. Jednako je važno da li oslobođeno vreme doprinosi kvalitetu rada, smanjenju iscrpljenosti i stvaranju uslova za inovacije.
„Jedan od važnijih izazova za rukovodioce neće biti samo kako da uz pomoć veštačke inteligencije povećaju učinak zaposlenih, već i kako da spreče da veća efikasnost postane opravdanje za neograničeno povećavanje njihovih obaveza“, stoji u jednom od zaključaka istraživanja.
