Godina 1966. zauzima posebno mesto u istoriji popularne muzike. U razmaku od svega nekoliko meseci, dva najveća rok benda svih vremena objavila su albume koji su zauvek promenili način na koji se muzika stvara, sluša i doživljava.
Bitlsi su predstavili „Revolver“, remek-delo koje je pomerilo granice studijskog snimanja i otvorilo vrata psihodeličnom zvuku, dok su Rolingstonsi objavili „Aftermath“, prvi album sastavljen isključivo od autorskih pesama Mika Džegera i Kita Ričardsa, potvrđujući da su mnogo više od grupe koja prati trendove. Šezdeset godina kasnije, ova dva izdanja i dalje se nalaze na listama najboljih albuma svih vremena, a njihov uticaj oseća se u gotovo svakom muzičkom pravcu koji je usledio. Iako su ih publika i mediji decenijama predstavljali kao rivale, Bitlsi i Rolingstonsi su 1966. godine, svaki na svoj način, pokrenuli istu revoluciju – dokazali su da rok muzika može biti umetnost, eksperiment i kulturna prekretnica, a ne samo zabava za mlade.
Histerija u svim slojevima društva
U leto 1966. godine, Bitlsi i Rolingstonsi našli su se na prekretnici koja je promenila ne samo njihove karijere već i čitavu muzičku industriju.
Posle godina ispunjenih turnejama, hit-singlovima i gotovo histerične popularnosti, oba benda odlučila su da odbace ustaljene obrasce. Bitlsi su u studiju Ebi Roud, zajedno sa producentom Džordžom Martinom, a pod menadžerskom palicom Brajana Epstajna počeli da eksperimentišu sa tehnikama koje do tada gotovo da nisu postojale u rok muzici, od obrnutih traka i složenih orkestarskih aranžmana do elektronskih efekata koji su oblikovali zvuk albuma „Revolver“. Gotovo istovremeno, Rolingstonsi su objavili „Aftermath“, prvi album sastavljen isključivo od autorskih pesama Mika Džegera i Kita Ričardsa. Bio je to trenutak u kojem su dokazali da nisu samo vrhunski izvođači bluza i rokenrola, već ozbiljni autori sposobni da stvore delo koje će obeležiti jednu epohu. Dva različita albuma pokazala su da rok muzika više nije bila prolazni trend mladih, već umetnički izraz koji može da pomera granice i oblikuje kulturu čitavih generacija.
Međusobno poštovanje između bendova
Rivalitet između Bitlsa i Rolingstonsa bio je mnogo više od muzičkog nadmetanja, postao je društveni fenomen. Mladi širom sveta raspravljali su kojem bendu pripadaju, baš kao što se danas navijački dele ljubitelji Mesija i Ronalda, ili kao što su devedesetih Britanci birali između Blura i Oasisa. Takve podele retko kada imaju stvarnog pobednika, ali stvaraju priču koja dodatno podstiče interesovanje publike. U slučaju Bitlsa i Rolingstonsa, mediji su pažljivo gradili sliku o „dobrim momcima“ iz Liverpula i „lošim momcima“ iz Londona, iako su se članovi bendova međusobno poštovali, družili i povremeno sarađivali. Ispostavilo se da je upravo ta konkurencija bila snažan podsticaj za nove ideje. Svaki sledeći album morao je da bude hrabriji, inovativniji i drugačiji od prethodnog, pa je publika, umesto jednog pobednika, dobila dve različite vizije budućnosti rok muzike.
Muzičari bez roka trajanja
Najveća potvrda značaja albuma „Revolver“ i „Aftermath“ nije samo njihovo mesto na listama najboljih izdanja svih vremena, već činjenica da njihovi autori i dalje oblikuju muzičku scenu. Pol Makartni, i u devetoj deceniji života, nastavlja da piše, snima i nastupa pred rasprodatim stadionima širom sveta, pokazujući da stvaralačka energija nema rok trajanja.
Ni Rolingstonsi nisu ostali samo uspomena na zlatno doba rokenrola. Više od šest decenija posle osnivanja benda, Mik Džeger i Kit Ričards i dalje objavljuju nove albume, odlaze na svetske turneje i dokazuju da rok može da bude jednako vitalan kao i šezdesetih godina. Malo je umetnika koji mogu da se pohvale takvom dugovečnošću i uticajem. Upravo zato „Revolver“ i „Aftermath“ nisu samo istorijski dokumenti jednog vremena, već početak priče koja traje i danas, kroz nove pesme, nove generacije slušalaca i neprekidnu potvrdu da velika muzika ne poznaje ni godine ni prolaznost.
Nerešen duel u kojem je pobedila publika
Šezdeset godina kasnije jasno je da pitanje „Bitlsi ili Rolingstonsi?“ nikada nije dobilo konačan odgovor.
Tokom šezdesetih godina milioni mladih širom sveta svrstavali su se uz jedan od dva benda, a mediji su podgrevali priču o velikom rivalstvu predstavljajući Bitlse kao uzorne mladiće, a Rolingstonse kao buntovnike koji ruše pravila. Takva podela doprinela je stvaranju jedne od najvećih marketinških priča u istoriji popularne kulture, pa je izbor omiljenog benda često postajao i pitanje ličnog identiteta. Ipak, iza naslovnih strana i televizijskih kamera stvarnost je bila znatno složenija. Članovi dve grupe međusobno su se poštovali, sarađivali i pratili jedni druge, dok je prava „borba“ vođena pre svega u kreativnosti i želji da svaki novi album pomeri granice mogućeg. Bitlsi su menjali način na koji se muzika komponuje, snima i aranžira, uvodeći dotad nezamislive studijske eksperimente, dok su Rolingstonsi rokenrolu podarili sirovu energiju, bluzerski izraz i buntovnički duh.
Istorija je pokazala da pobednika nije bilo, jer bez jednih ne bi bilo ni drugih, a rok muzika svakako ne bi ponela sa sobom toliku težinu savremenog doba.
